Predstava „Beskonačni“ odigrana je sinoć, 23. aprila, po treći put u Pozorištu mladih. Ova vedra, ali kompleksna priča o odrastanju, bliskim prijateljstvima, prvim ljubavima, mentalnim problemima i nesigurnostima tinejdžera zasnovana je na knjizi „Čarlijev svet“ (eng. The perks of being a wallflower) autora Stivena Čboskog i njenoj ekranizaciji.
U svedenoj atmosferi sa minimalnom scenografijom i svega pet glumaca, publika ima priliku da zaista uđe u svet petnaestogodišnjeg junaka koji kreće u srednju školu nakon hospitalizacije u mentalnoj instituciji, gde opreznim koracima, ali čistog srca i namera, upoznaje nešto starije drugare koji će mu obeležiti ceo život.
Foto: Tijana Doroški
Glumac Aleksandar Tobdžić za Odjek govori da mu se priča dopala „na prvu“ zbog njegovog ličnog iskustva iz školskih dana i zbog kojih je mogao da se poistoveti sa likovima:
„To je nešto što odrasli ljudi, pa čak i mladi ljudi u srednjim dvadesetim godinama često zaborave – koliko je teško biti tinejdžer, kada sve probleme doživljavamo kao najgore, kada jedna fotografija može da nam uništi život – to su neke od tema koje smo pokušali da dočaramo u predstavi“, objašnjava on.
Na sličan način ovu tematiku doživljava i Aleksa Ilić, čija je ovo debitantska režiserska predstava:
„Tražio sam nešto što se mene tiče – to će svaki reditelj reći – ali zaista, tražio sam priču koja mi je bliska. Vrsni reditelji, naravno, umeju da ispričaju i priču koja ih se ne tiče, ali tu govorimo o ozbiljnim profesionalcima. Kako sam ja nov u tim vodama, tražio sam nešto što će odmah da me emotivno dodirne i samim tim da ne moram da tragam za idejom o pristupu, već da me ona odmah „lupi u glavu“, govori on.
Razlog zašto se glumci ne koriste preteranim rekvizitima i što nema posebnih efekata je jednostavan – priču radije čine likovi sa svojim složenim emocijama i njihove interakcije nego spoljašnji događaji ili mesta gde se nalaze.
„Sve je na glumcima – nema tu velikih rediteljskih ili scenografskih rešenja – sve je na njima i njihovim odnosima upravo jer se o tome i radi, kod mladih naročito, o međuljudskim odnosima“, precizira reditelj.
Moglo bi se reći da je najznačajniji od rekvizita ono za šta bismo pomislili da je projektor, ali je zapravo reč o grafoskopu, njegovoj preteči. Naime, kako je radnja priče smeštena u devedesete godine prošlog veka, to je bio jedan od načina da se, pored korišćenja prikladnih kostima, uđe u taj vremenski okvir.
Foto: Tijana Doroški
Vladimir Beljić, Luka Potparić, Aleksandra Pavlović, Doroteja Vuković i Aleksandar Tobdžić imali su veliki izazov pred sobom, s obzirom na to da glume tinejdžere, i to po nekoliko uloga, ali naš sagovornik to ne smatra problemom:
„Ući u ulogu bilo je istovremeno teško i lako. Svi smo mi u dvadesetim godinama, nismo daleko od tog uzrasta, samo nam je trebalo da nas neko u to doba vrati, a to je Aleksa i učinio. Svako od nas glumi dva ili tri lika sem Luke (Čarlija) – on je u istom liku sve vreme, bilo bi kontraproduktivno da iz njega izlazi kao protagonista“, kaže Tobdžić.
Na pitanje o toku pripreme i potencijalnim poteškoćama, Aleksa Ilić odgovara:
„Čim sam pročitao knjigu i odgledao film, ta ideja o pronalaženju sebe i svetlu na kraju tunela odmah me je inspirisala da zamislim kako bih na sceni to prikazao. Kada se to iskristalisalo, odmah smo se fokusirali na to da nađemo glumce, da nađemo sredstva (koja nismo imali), ali sama ta volja i ljubav prema ovom poslu izrodila je ovaj prikaz priče“, zaključuje on.
Nema komentara