Danas, 10. januara 2017. navršava se godinu dana od smrti Dejvida Bouvija, jedne od najvažnijih osoba u rok muzici.
Dejvid Robert Džouns je rođen 1947. godine, a muzikom je počeo da se bavi vrlo rano. Već sa 14. godina počeo je da svira saksofon, a godinu dana kasnije je osnovao bend Konrads. Šezdesete su, na neki način, oblikovale Bouvija. Tu je uticaj Litl Ričarda, koji je otvoreno bio biseksualac i afroamerikanac, zatim uticaj Velveta Andergraunda i Pinka Flojda, svih onih koji su bili drugačiji od većine muzičara iz tog doba. Još jedan od Bouvijevih uzora bio je Endi Vorhol, pop-art umetnik koji je govorio da umetnost može biti roba, što se i desilo komercijalizacijom nekoliko decenija kasnije.
Bouvijev prvi hit bio je „Space Oddity“ (1969), koji je nastao u doba sletanja na Mesec. Već tada Bouvi je planirao kako da „kostimira“ muziku. Voleo je da se oblači i glumi razne likove na sceni. Njegov najuspešniji lik bio je „Zigi Stardast“, glavna zvezda istoimenog konceptualnog albuma, koji govori o vanzemaljcu koji dolazi na Zemlju. Publiku je privukla njegova različitost od svega što je pripadalo mejnstrimu. Taman kada je Zigi bio na vrhuncu popularnosti, Bouvi je odlučio da ga „ubije“ na koncertu u Hamersmitu 3. jula 1973. Tada publika nije znala da li je to kraj Bouvijeve ili samo Zigijeve karijere. Ispostaviće se da je ovo drugo jer je već naredne godine stvorio lik Aladina Sejna, inspirisanog Terijem, polubratom shizofreničarom. Na albumu „Diamond Dogs“ iz 1974. Bouvi stvara sopstvenu verziju Orvelove „1984“, a nastupima dodaje spuštanje sa ogromnog krana i tako direktno modernizuje koncertne nastupe.
Sredinom sedamdesetih se interesuje za Ameriku te stvara „Young Americans“. Počinje i da uzima kokain, iz čega nastaje njegova naredna ličnost: Mršavi beli vojvoda. Vojvoda izgleda drugačije od prethodnih persona. Obučen je u crno odelo poput Frenka Sinatre, smiren je i ne obraća pažnju na publiku. Krajem te decenije, Bouvi odlazi u Berlin i stvara „Berlinsku treilogiju“, skup tri albuma inspirisanim Berlinom, iz kojih je proistekao „Heroes“, jedan od njegovih najvećih hitova. Na tim albumima počinje intenzivnije da koristi sintizajzere, što će inspirisati kasnije bendove poput Human League, Depeche Mode i Joy Division.
Početkom osamdesetih, pesmom „Ashes to Ashes“ vraća majora Toma, starog lika sa prvog hita „Space Oddity“, čijim savremenim spotom utiče na pokret Novih Romantičara (Boj Džordž, Duran Duran, Spandou Ballet). Bouvi ipak ulazi u mejnstrim albumom i velikim hitom „Let's Dance“ iz 1983. Tada mnogo zarađuje od albuma, turneja i reklami, ali time privlači publiku da presluša i njegove starije stvari, koje su do tada slušali pripadnici supkultura. Osamdesetih uglavnom pravi albume bez koncepta, sa pesmama koje baš i nisu međusobno povezane. Tada se oblači kao i većina zvezda tog doba i stapa se sa masom.
Nastankom alternativnog roka, Bouvi se povlači kao solo umetnik u pridružuje grupi Tin Mašin i odlazi iz mejnstrima. Na neki način, to je upravo ono što mu je bilo potrebno. Prvo je bio deo supkulture, zatim prešao u mejnstrim, pa se vratio na početak. Sredinom devedesetih je ponovo pisao pesme van mejnstrima i pravio konceptualne albume poput „Outside“, koji se bavi ubrzanom popularnošću kompjutera i otuđenjem ljudi. Bouvijev imidž ponovo postaje alternativan: mantil, narandžasta kosa i jareća bradica. Krajem devedesetih, napravio je sajt Bowinet, koji je, na neki način, bio preteča majspejsa jer je postavljao nove pesme na sajt. Nakon dva albuma na početku 21. veka, Bouvi se povlači iz javnosti. Na poslednju turneju je otišao 2004., a poslednji koncert je održao 2006. godine.
Nakon deset godina pauze albumske pauze, u kojima se sarađivao sa novim bendovima poput Arcade Fire, TV on the Radio i Alisije Kiz, Bouvi je 2013. godine objavio „The Next Day“ na kojem se nalazi i pesma „Stars (Are Out Tonight)”, koja predstavlja kritiku medija ospednutim poznatim ličnostima, kako živim tako i mrtvim. Bouvijev mjuzikl, inspirisan filmom “Čovek koji je pao na Zemlju” u kojem je Bouvi igrao 1976. godine, premijerno je izveden 7. decembra 2015. Tada je Bouvi poslednji put viđen u javnosti. “Blackstar”, Bouvijev poslednji album, objavljen je na njegov 69. rođendan, 8. januara 2016. Album predstavlja oproštaj od obožavalaca i jedini je na čijem omotu nije Bouvi već samo crna zvezda. Singl „Lazarus” ujedno je i poslednji muzički video u kojem vidimo Bouvija prikovanog za krevet sa povezom preko očiju. U pesmi dominira zvuk saksofona, prvog instrumenta koji je naučio da svira. Kako je odgovarajuće da se muzičku karijeru i završi uz saksofon. Na neki način, Bouvi je napisao svoj oproštajni album, svoj rekvijem. On nije dozvolio medijima da saznaju da boluje od raka jetre i prave spektakl od toga. Bouvi je i napravio spektakl, ali na svoj način, kao i uvek - umetnošću. Od samog početka nam je pokazao kako živeti na drugačiji način. Sada da nam je pokazao i kako umreti drugačije.
Bouvi je uticao na mnoge, bilo svojim androginim izgledom ili muzičkim stilom. Očigledan je njegov uticaj na Boja Džordža, Merilin Mensona i Lejdi Gagu, bar što se imidža tiče. Pre dolaska Dejvida Bouvija, najpoznatiji muzičari, poput Bitlsa, Elvisa Preslija i Boba Dilana, pevali su pretežno pop, rokenrol i folk. Nakon pojavljivanja Bouvija, pojavljuju se The Smiths, The Cure, Blondie, Eurytmics sa alternativnijom muzikom, sint-popom, pank-rokom i sličnim žanrovima. Svakako da Bouvi nije jedini zaslužan za pokretanje čitavog talasa promena, ali je bio jedan od prvih i najuticajnijih.
Bouvijeva osnovna poruka je da možemo da budemo ko god želimo. Ne moramo biti jedna osoba i ne postoji određen šablon jer je u redu je biti drugačiji.
Glumačka karijera
Bouvi se oprobao i u glumačkim vodama. Prvo je igrao u kratkometražnom filmu „The Image“ 1969., a proslavio se filmom „The Man Who Fell to Earth“ (1976), brodvejskom predstavom „The Elephant Man“ (1980-1981) i ulogom kralja goblina u „The Labyrinth“ (1986). Igrao je i vampira u filmu „The Hunger“ (1983), Pontija Pilata u „The Last Temptation of Christ“ (1988) i Nikolu Teslu u „Prestige“ (2006). Imao je i nekoliko kratkih pojavljivanja u filmovima „Zoolander“ (2001), „Christiane F. – We Children from Bahnhof Zoo“ (1981) i Bandslam (2009). Takođe je igrao i Endija Vorhola, svog velikog uzora, u filmu „Basquiat“ (1996).
Nema komentara