O svom pisanju, slobodarskom duhu ali i poslednjoj izdatoj knjizi ,,Amaruši'', čija je promocija održana u prepunoj sali Novosadskog pozorišta, Vedrana Rudan govori specijalno za Univerzitetski odjek.
Vedrana Rudan sa našom novinarkom Natašom Šaru
Koliko je slobodna reč važna, a toliko retko prisutna, toliko da se oni koji je izgovaraju kategorišu u ''nepoželjne'', zna hrvatska spisateljica Vedrana Rudan, koja na svom blogu ne mari da kaže ono što misli britkim, jednostavnim i jezikom koji ruši sve jezičke formalnosti. Njena misao se ipak ne zaustavlja na internet blog kutku, već prenosi u karakteristična književna dela i pozorišne predstave. Njen književni prvenac ,,Uho grlo nož'' postao je hit delo u svim zemljama bivše Jugoslavije, a ovo i sva njena kasnija dela prevođena su i na svetske jezike. Specifičnost tema o kojima piše naišlo je na zaintrigiranost pozorišnih reditelja, pa su tako dela ,,Dabogda te majka rodila'' i ,,Kad je žena kurva, kad je muškarac peder'' priređena i za pozorišnu publiku.
Vaša poslednja knjiga ,,Amaruši'' govori o karakteristikama jednog društva. Na koji način to način pokazujete čitaocima kakvi smo to?
Ja sam uradila nešto po prvi put. Napravila sam knjigu koja nema ništa osim dijaloga, ko shvati dobro je, ko ne shvati opet dobro. Danas je totalno nebitno ko šta govori jer niko nikoga ne sluša i vi jedva čekate da taj neko začepi da biste vi rekli vašu priču. Žene i muškarci dakle pričaju, a dete sluša i traži. O tome se radi, nju niko ne čuje. Deca se ne slušaju a stariji se međusobno ne primećuju. Tu nema očiju, već se jednostavno sve dešava. Ja svoje likove gledam i ne mešam se uopšte.
Da li je to tipična slika porodice balkanskog mentaliteta?
To je slika Hrvatske danas, najpre mladih ljudi kojima je jedina perspektiva za muškarca da crkne u Avganistanu, a perspektiva žene da ode da radi kao šnajderka u Beogradu. U suštini reč je o istinitoj priči. A na čitaocima je da pročitaju i otkriju šta dalje.
Kakve je reakcije izazvala knjiga do sada u Hrvatskoj?
Knjiga je još uvek zaista malo na tržištu,i veoma je skupa što je veliki hendikep. Ona je tamo čak 18 evra. Ja ću eto u Srbiji kupiti svoju knjigu za prijatelje koja košta 400 dinara.
Možemo li onda govoriti o cenama slobodne misli i zbog čega je ona negde preskupa?
Život je jeftin, ali jako je malo ljudi koji o tome govore. Jako malo ljudi koji pokušavaju nekako otvoriti oči ljudima da je sve oko njih manipulacija i da su oko njih zločinci koji ih ugrožavaju. Postoje načini, vidite, možete zapaliti grad, banku... Nasilnici razumeju nasilje, nikakav ''gandijevski'' način više ne prolazi. Ljudi bi se trebali boriti protiv kapitalizma, banaka, ali ljudi su glupi, oni se bore protiv homoseksualaca, oni se bore za brak i katoličku crkvu. Ja govorim šta mislim, znam da njima neću otvoriti oči, ali neka otvorim jedno oko, ja sam na dobitku.
Dijalog ne može pomoći u rešavanju problema na ovim prostorima?
Ljudi stalno govore ''na ovim prostorima'', kao da smo mi posebno zli i posebno glupi. Ja sam eto dosta putovala i vi čak ni u Italiji ne možete zadržati posao više od tri meseca. A svuda u Evropi ljudi celog života žive sa svojim roditeljima. Imate internet, ukucajte Detroit na Guglu i videćete da je to grad koji ''ne postoji''.
Kako izgleda vaša borba protiv tih ''nasilnika''?
Ja sam se borila sa cenzurom i gde god sam radila, uspela sam da dobijem otkaz. Nikad nisam uspela da sačuvam posao. Ja sam uvek govorila u dobroj nameri i želji, a oni bi mi samo rekli doviđenja gospođo. Više me i ne zovu da radim, i trenutno pišem samo na blogu. Mogu slobodno reći da sam u Hrvatskoj najčitanija. Isto tako Čomski ne može da nađe posao u svojoj zemlji, pa ja eto za sebe kažem da sam ''hrvatski Čomski''.
Koje su onda posledice vašeg stava da ''plaćate pravo da pišete ono što mislite''?
Posledice su to da ja u Hrvatskoj ne mogu već godinama da dobijem posao, a dobitak je sloboda. Svaka sloboda košta i treba je platiti. Ja je plaćam kroz honorare koje dobijam za knjige, kroz predstave koje se igraju na daskama i kroz pare koje su mi ostavili otac i majka. Jednom rečju, slobodna sam jer imam novac. Da sam kruha gladna, ne znam šta bi mi se dogodilo, jer da pišem ne znam dobro, sigurno bih kuvala i prala po kućama.
Zbog čega mislite da ne pišete dobro?
Jedno je znati pisati a drugo je za to biti plaćen. Ima jako dobrih pisaca koji su kasno otkriveni. Ja zelim da živim od pisanja danas i ovde.
Da li je moguće živeti od pisanja?
Ja mogu, moje knjige su prevedene u celom svetu i ja sam daleko cenjenija u svetu dok u Hrvatskoj mislim da ne postojim, ne mislim, nego sam sigurna da ne postojim.
Mišljenje o vašem pisanju je i više nego podeljeno. Za koga vi zapravo pišete?
Za žene. Od 10 do 150 godina. Ja mislim da su žene kao što je Lenon rekao, crnci sveta, svugde. A pošto sam ja crnkinja, naravno da ću pisati za svoje, neću pisati za belce.
Može li publika da očekuje skoro još neku vašu knjigu?
Planiram da napravim jedan veliki tajm aut, iako sam opsednuta pisanjem, i sve nove misli za buduće knjige da skupim i sklonim u stranu.
Vedrana Rudan na novosadskoj promociji knjige "Amaruši" u društvu pisca Branka Dimitrijevića i glumice Emine Elor
Nema komentara