Pisac Ivan Tokin bio je gost Supersoarea održanog u knjižari Bulevar Books. Tokin je ovom prilikom, u neformalnoj atmosferi, uz vino i pivo, govorio o svojoj prvoj knjizi ,,Najnormalniji čovek na svetu”.
Ovo je knjiga koju su kritičari ocenili kao nežnu, elegantnu, sa oporom završnicom, a Teofil Pančić je opisuje kao delo uz koje treba uživati ,,u samoći, misleći na nekog dragog, dostižnog ili ne”. Kvalitet dela potvrđuje i činjenica da je ,,Najnormalniji čovek na svetu” za samo godinu dana doživeo četiri izdanja i bio u najužem krugu za prestižnu NIN-ovu nagradu.
Tokin nije želeo da govori tome šta ga je motivisalo da napiše knjigu jer smatra da je to preširoko pitanje. Umesto toga, objasnio je stvaralački postupak:
,,Nema tu čekanja da ti dođe inspiracija. Nego pišeš svakog dana, kopaš po sebi. Ako postoji nešto vredno iskopavanja – naći ćeš ga.”
Autor priznaje da bi voleo da i sam bude više kao glavni junak knjige: dovoljno hrabar da stalno iznova sagledava sebe i tako postiže lični rast. Kaže da najnormalnijeg čoveka na svetu normalnim i običnim čini njegov stav prema dobrim i lošim stvarima koje je uradio i to što je spreman da ispravlja svoje greške.
Kritika Tokinovog junaka naziva marginalcem, a sam pisac malo drugačije gleda na to:
,,Danas normalan svet živi, ili bolje rečeno preživljava na margini jer je ona postala toliko široka. Najnormalniji čovek na svetu je tu sa njima, ali je njegova margina nešto drugačija.” Dodaje da je ovaj junak već inspirisao mnoge:
,,Stiže mi dosta mejlova od čitalaca. Baš pre neki dan mi je jedan dečko pisao kako ga je knjiga naterala da postane bolji brat, sin i partner.”
Publika se vrlo brzo uključila u diskusiju postavljajući pitanja i iznoseći stavove o knjizi i njenom heroju. Ono što je zanimalo sve što su prešli put od naslovne do poslednje korice pre svega je bilo da li je autobiografska. Ali Tokin je ovu nepoznanicu samo učinio intrigantnijom:
,,I jeste i nije, ali to nije ni bitno. Bitno je da priča postoji baš takva kakva jeste i da će postojati i za 500 godina, onda kada ne bude ni mene, ni bilo koga ko me poznavao.”
Autor je otkrio da je stvaranje ovog dela vredelo makar zato što je u tom procesu sebi objasnio mnoge stvari. A što se tiče materijalne strane, to je već druga priča:
,,Voleo bih da mogu da živim od pisanja, ali to bi jedino bilo moguće kad bih svake godine pisao po roman koji bi se ovako dobro prodavao, imao svoj stan i kad ne bih morao da jedem.”
U publici Supersoarea su bili i pisci Slobodan Tišma i Vladimir Kopicl koji su sa prisutnima podelili iskustva iz svoje čitalačke karijere i preporučili najbolje knjige domaćih i stranih autora.
Književni Soare postoji već više od godinu dana i održava se svakog poslednjeg utorka u mesecu u knjižari Bulevar Books. Dobrodošli su svi oni koji žele da u opuštenoj atmosferi razgovaraju o knjigama, druže se i dele svoja iskustva sa drugim ljubiteljima književnosti.
Nema komentara