Normativna gramatika srpskog jezika“, nastala na inicijativu Odbora za standardizaciju srpskog jezika, a u izdanju Matice srpske, prva je srpska gramatika čija je normativna namena stavljena u njenu osnovu, koncepciju, strukturu, pa i u naslov.
Ovim opsežnim delom Predraga Pipera i Ivana Klajna zaokružen je sistem knjiga za standardizaciju i normiranje srpskog jezika, te nakon dugog čekanja imamo, pored pravopisa (1993) i jednotomnog rečnika (2007), i gramatiku koja se ne zadržava samo na deskripciji i nabrajanju.
Iako normu, prema rečima Predraga Pipera, možemo shvatiti kao kičmu književnog jezika, ona ne može da bude zakon za večnost. Polje lingvistike je polje neprekidnih migracija, te su se tako u srpski jezik za relativno kratko vreme uselile borkinja i biološkinja, a imperfekat se gotovo neopozivo iselio. Kako se u beskraju nepredvidljivih promena baviti normom? Kako propisati pravila, a ne stvoriti previše krute šablone? Kako promeniti filozofiju prema kojoj svako veruje da je ispravan onaj način izražavanja koji je naučio u svom selu? U odgovorima na ova pitanja krije se i važnost „Normativne gramatike srpskog jezika“, predstavljene 11. decembra u Matici srpskoj.
Profesorka Rajna Dragićević istraživala je oblike normativnih kodifikatora na prvih stotinu stranica knjige. Uočila je 18 oblika, među kojima su i nedopustivo je, nije ispravno, nije odlika razvijene jezičke kulture, prikladnije je, dopušteno je i, preporučuje se, danas je običnije... Ovaj niz sam po sebi govori da je „Normativna gramatika“ otvorena za različite mogućnosti, te da nema pretenzije ka pronalaženju apsolutne istine. „Normiranje ne podrazumeva stroge rezove, već kontinuum mogućnosti“, napominje profesorka Dragićević i dodaje da će Piperova i Klajnova knjiga predstavljati nezaobilazno polazište za buduće hroničare stanja jezičke kulture.
„Kakve su bile kulturno-istorijske promene, takav je bio i filološki odgovor na njih“, sumira evoluciju srpskog jezika recenzent knjige, akademik Milorad Radovanović. On je saglasan sa profesorkom Dragićević u oceni da je ova knjiga uspešno izbegla drastične normativističke rezove. Ukoliko bi trebalo da svoj utisak o „Normativnoj gramatici“ svede na jednu reč, bila bi to - mera. „Knjiga nudi nijansirano spajanje opisa sa propisom, a sugestije, ocene i predlozi oslanjaju se na jezičku građu i na normativističku literaturu“, kaže Radovanović i dodaje da je uspostavljen dobar balans u predstavljanju procesa i promena, odnosno balans između tradicionalnog i modernog.
Koautor „Normativne gramatike“ Ivan Klajn skromno je rekao kako sebe u ovom obimnom poslu smatra tek pomoćnikom i saradnikom Predraga Pipera. „Sugerisao sam da se promene neki primeri jer sam želeo da budu životniji. Tu sam posezao za jezikom medija, kojim sam se najviše i bavio, pišući 40 godina za jezičke rubrike“, kaže autor čuvenog „Rečnika jezičkih nedoumica“. On smatra da i nakon objavljivanja „Normativne gramatike“ nemamo zaokružen sistem knjiga za standardizaciju jezika, budući da nam nedostaju sveobuhvatan akcenatski rečnik, kao i transkripcioni rečnik stranih imena.
„Norma je kičma književnog jezika. Stabilnost jezika je stabilnost kulture, a stabilnost kulture je stabilnost društva“, smatra autor knjige Predrag Piper. On primećuje da među govornicima srpskog jezika postoji posebna vrsta inata, pa mnogi smatraju da je dovoljan argument za ispravnost upotrebljene jezičke forme to što se ona upotrebljava „u njihovom selu“. „Presuđivati bez znanja je opasna stvar, jer razjedinjava, a ova knjiga je pokušaj da ujedini nas koji govorimo srpskim jezikom“, zaključio je Piper.
Napomene u „Normativnoj gramatici“ istaknute su posebnim slogom i izuzetno su interesantne, budući da skreću pažnju na česte jezičke greške. Tako se, recimo, navodi da je „upotreba zamenice isti (-a, -o) umesto zamenica on, ona, ono odlika tipično administrativnog stila, što u drugim funkcionalnim stilovima treba izbegavati koliko je moguće“. Zbog toga nećemo reći „Upitan o Rakićevoj ženi, optuženi je rekao da istu ne poznaje“, već „Upitan o Rakićevoj ženi, optuženi je rekao da je ne poznaje“. Međutim, ne greše samo govornici bez dovoljnog jezičkog obrazovanja, već i sami lingvisti: „Neki gramatičari govore o posebnom glagolu jesam, koji ima samo prezent (nema infinitiva), dok prvim prezentom od biti smatraju budem. Smatramo da takvo razdvajanje nije opravdano, jer rečenicama s glagolom biti u prošlom ili budućem vremenu (npr. Bio sam spreman, Biću spreman), odgovaraju u prezentu oblici sam (je)sam (Spreman sam), dok *Budem spreman nije moguće“, navodi se u jednoj od napomena.
Nema komentara