„Dođu, tako, vremena, kada pamet zašuti, budala progovori, a fukara se obogati!“ A ništa manje nisu zanimljiva ni ona vremena kada se pamet, budala i fukara udruže u zajedničkoj aktivnosti - šerovanju Andrićevih mudrosti - ne bi li na taj način istakli svoj rafinirani književni ukus, ali i osećaj za antropološko-sociološke tendencije u društvu.
Andrić, naravno, nije jedina žrtva društvenih mreža. Tu je i čitav red umetnika, verskih službenika, naučnika i političara - mahom pokojnih (budući da je smrt sama po sebi garancija kvaliteta, ali i okidač za „RIP“ objave) - koji su tokom života izrekli nešto iole zanimljivo, poželjno uz igru reči i neočekivane obrte. Opisana grupa uzora velika je i šarolika, a Andrić (odnosno njegova sajber senka za 21. vek) može se smatrati liderom tog neformalnog udruženja. Zašto? Možete citirati patrijarha Pavla, ali će se uvek naći neki ateista da vam pomrsi konce. Pokušajte sa Čerčilom, uz svest o opasnosti da će neko od vaših prijatelja biti uveren da je taj čovek, recimo, bombardovao Jugoslaviju. Šopena će očas posla pomešati sa Šopenhauerom, a Mendeljejeva sa Mandeljštamom. Andrić je, međutim, igra na sigurno: on je intelektualac, on je priznat (iako sumnjivog porekla, počešalo bi se poneko Srpče po temenu), on ima najveću moguću potvrdu (crno na belo) za to, Andrić je no-be-lo-vac. I zato: Dođu, tako, vremena...
Na prvi pogled deluje da je širenje mudrosti bespućima interneta pametna, pa čak i društveno korisna stvar. Međutim, na dubljem planu, reč je o izrazito kontraproduktivnoj aktivnosti.
Prvo, citati iz književnih dela, govora i poslanica objavljuju se bez konteksta u okviru kojeg su nastale. Tako istrgnute, one možda i dalje nose dozu mudrosti, humora, upozorenja, vizionarstva ili jezičke lepote, ali su osakaćene i nužno banalizovane.
Drugo, takvi citati postavljaju pred celovita i temeljna književna dela nemoguć zadatak: da svakom svojom rečenicom oduševljavaju i osvešćuju, da na svakoj stranici nude prigodan materijal za status na Fejsbuku. Od književnosti se zbog toga očekuje da bude dramatična i sentenciozna, da ekspresno budi emocije, na kraju krajeva - da bude kič. A ako kič odredimo kao privid umetnosti, onda je i Andrić u 21. veku zaista postao - kič. A uzrok tome je - apsurdno - nagrada za najviše književne domete! Međutim, da je želeo da ovako i ovoliko bude citiran i popularan, veliki pisac sigurno ne bi stvarao Prokletu avliju, Gospođicu i Travničku hroniku, već bi bio aforističar i zabavljač-trbuhozborac.
Treće, kakav je cilj šerovanja nečijih mudrosti? Da li će zbog objavljenog statusa pamet progovoriti, budala zašutati, a fukara uplatiti novac na namenski račun Vlade Republike Srbije za ugrožene u poplavama? Takav optimizam (ako uopšte postoji) potpuno je neosnovan. Umetnost ima mnogo manji uticaj od onog koji joj se pripisuje. „Mudar“ status ne može da promeni čoveka. Ne može ni knjiga. Ne mogu ni knjige! To mogu tek, pod određenim okolnostima i u dužim periodima, knjige, knjige, knjige, knjige, knjige... Dakle, to svojom bogatom književnom zaostavštinom može da učini i Andrić, ali tek ako mu damo prostora da se izrazi u više od jedne rečenice.
Ako pamet, budala i fukara šerovanjem mudrosti ne mogu da učine uslugu drugima, mogu li barem sebi? Hoće li zbog prepoznavanja mudrosti i sami delovati mudrije? Nema boljeg odgovora od onog koji je dao grčki filozof Epiktet: „Ni u čemu se ne diči tuđom vrsnošću. Kad bi konj, dičeći se, rekao Lep sam, to bi bilo podnošljivo. Ali kada ti, dičeći se, kažeš Imam lepog konja, znaj da se dičiš dobrom koje pripada konju. Šta je onda tvoje? Samo upotreba utisaka.“
Nema komentara