Slobodan Skerlić široj je publici najpoznatiji po dugometražnom igranom filmu „Do koske“ (1996), mada su njegovim imenom potpisani brojni pozorišni, televizijski i filmski projekti. Najnoviji igrani film „Top je bio vreo“, rađen po motivima istoimene knjige Vladimira Kecmanovića, otvorio je u petak, 1. marta, ovogodišnji FEST, a u subotu je premijerno prikazan novosadskoj publici.
foto: Isidora Marković
Film „Top je bio vreo“govori o sudbini dečaka u zaraćenom Sarajevu 1994. godine kojem su roditelji poginuli u granatiranju. Zbog osetljivosti teme i oštrine poruke koju šalje izazavo je podeljene reakcije. Skerlić za „Univerzitetski odjek“ govori o onome što ga je neposredno podstaklo da se odluči za ovu priču.
- Stanje u društvu u kome živim oduvek me je zanimalo na razne načine, a ratovi devedesetih godina su definitivno tema na koju nije do kraja odgovoreno. Dvadeset godina posle rata ta priča i dalje izaziva kontroverze. Postoje pitanja na koje i dalje ne postoje odgovori, jer mi sami očigledno ne želimo ni da mislimo o odgovorima. Ovo je jedan od pokušaja da se svi zajedno suočimo sa događajima iz tog vremena; da se kanemo poricanja i relativizacije i da vidimo šta se zaista dešavalo, te da pronađemo odgovore koji su nam potrebni, ne bismo li postali bolji ljudi.
Film ste, između ostalog, snimali i u Sarajevu. Kako su stanovnici grada reagovali na vašu ideju i da li ste imali nekih poteškoća među tamošnjim narodom?
- U Sarajevu smo snimali sa povišenim stepenom odgovornosti i razumevanjem za tragediju koju su ti ljudi doživeli. Među glumačkom ekipom ima i Sarajlija, kojima su svi događaji dobro poznati - kako iz ličnih iskustava, tako i iz iskustava bližnjih. Neki od njih su već drugi put prolazili kroz čitavu priču, tako da smo se u toku snimanja poneli veoma ozbiljno jedni prema drugima, kako dolikuje.
Gledajući film shvatamo da on šalje više poruka. Koja je po vama osnovna i najbitnija?
- Voleo bih da on među ljudima ne stvara konflikte. Film se ne stavlja ni na jednu od zaraćenih strana: jedina linija razgraničenja koju uspostavlja je ona između ljudskosti i neljudskosti. Stav filma je da, uprkos ožiljcima i živom bolu, uprkos gubicima i sećanjima, uprkos porivima da se utone u neljudskost, ljudskost, ipak, trijumfuje.
Mislite li da će poruka koju šaljete dopreti do ljudi i koliko će vremena biti potrebno za to?
- Smatram da će poruka veoma jasno dopreti do svakog gledaoca koji je spreman da se iskreno, bez predrasuda prepusti tokom gledanja filma. Iako smo veoma dugo radili na čitavoj priči, 100 minuta biće dovoljno da sve što sam hteo da kažem dopre do ljudi. Potrebno je samo želeti.
Šta je, po vašem mišljenju, zadatak umetnosti i da li verujete u njenu moć?
- Njen zadatak je da širi vidike, da ljude pokreće na razmišljanje, da menja... Zadatak filma bi trebalo da bude da popravlja svet oko sebe i ja iskreno verujem u tu moć. Zbog toga sam i odabrao ovu tešku, rizičnu temu. Svestan rizika, preuzeo sam odgovornost. Zato što verujem u to.
Izjavili ste da FEST za vašu generaciju ima poseban značaj. Kakav je osećaj kada vaš film otvori ovaj festival?
- Pripadam generaciji koja se na ovom festivalu školovala i zaista mi ogromnu važnost ali i odgovornost predstavlja to što je moj film otvorio baš ovaj festival. Nikada nisam pomišljao da će tako nešto biti moguće, nisam stremio ka tome, već sam čekao pravi povod i pravu priču, odnosno temu kojom želim da se bavim i sve ovo je došlo samo po sebi. Ali priznajem da je osećaj poseban.
Slogan ovogodišnjeg FESTA je „Nije sve crno belo“. Kako ga vi tumačite?
- Veoma je bitno da svet oko nas ne posmatramo crno belo. I da ne živimo život na takav način. Jer nije tako. U sivim nijansama, ipak, krije se mnogo toga.
Nema komentara