Mandarine, film gruzijskog režisera Zaze Urušadzea, završen je pre dve godine, osvojio je nagradu na Varšavskom filmskom festivalu, potom na onom u Manhajmu i Hajdelbergu, zaslužio nominaciju za Oskar za strani film, da bi tek sredinom aprila stigao u američke bioskope. One su tako prevalile dugačak put kako bi iz jedne Georgie (Gruzija) stigle u drugu Georgiu (Džoržija, SAD).
Stručnjaci kažu da je najveći broj filmova snimljen na tematici rata, pa je pravi izazov ispričati rat na način na koji niko drugi nije. Film zajedničke produkcije Estonije i Gruzije govori o ratu u Abhaziji (vođen 1992. i 1993. godine) iz ugla jednog neutralnog pacifiste, koji se sasvim slučajno našao u centru sukoba. Slučajno ili ne, u slično vreme se i na ovim prostorima vodio rat i u istoj godini je izašao i film Krugovi Srđana Golubovića koji kazuje priču o Srđanu Aleksiću.
Glavni junak Mandarina je stari estonski stolar Ivo (Lembit Ufsak) koji ostaje na ratnom području Abhazije kako bi pomogao svom najboljem prijatelju Margusu (Elmo Niganen) da obere rod mandarina. Oni su jedini Estonci koji su ostali na toj teritoriji, ostali su već na početku rata pobegli brže-bolje u svoju domovinu, ostavljajući sve što imaju za sobom. Iva je međutim veći strah počinjanja novog života u tim godinama, nego gubitka sadašnjeg, pa mandarine koristi samo kao izgovor za ostanak u njegovoj kućici.
Kako je rat u jeku, on nedaleko od svoje kuće pronalazi dvojicu ranjenika koji ratuju na suprotnim stranama. Ranjenog Čečena Ahmeda i Gruzijca Nika ne samo da mora da izleči od posledica oružja, nego mora da ih izleči i od mržnje koju gaje jedan ka drugome, koju im je neko treći usadio.
Britki dijalozi, u inače sjajnom scenariju, predstavljaju Iva kao izuzetno mudrog starca, velikog autoriteta, koji se pak lakše nosi sa tuđim emocijama nego sa svojim strahovima. On uspeva nebrojano puta da izmami osmeh na licu, iako bi se karakterom reklo da najviše podseća na čangrizavca Istvuda iz „Gran Torina“. Upravo taj spoj duhovitog umnog čiče, koji se krije iza maske nezainteresovanog gunđala, ovom filmu daje pravi šmek u borbi protiv rata.
Mandarine, citrus sličan narandži, ovoga puta ne nose poruku tragične smrti poput one najstarijeg Korleonea koji se, po drugi put, stropošti „zbog tih narandži“, ovoga puta u toj predivnoj kombinaciji narandžastog ploda i zelenog lista, govore o novom početku i pomirenju koje je moguće između dve familije, odnosno dve nacije, makar na ličnom primeru.
Ne treba zaboraviti ni muziku koja ovaj film, uz prelepe predele koji su snimljeni u Guriji na Crnom moru, dugo ostavlja u memoriji. Prelepe jednostavne note na tri žice, za mene misterioznog instrumenta, koji se zove panduri, na trenutke kao da govore o pomirljivosti, a u sledećem podsećaju na marš u boj, u smrt. Svaka žica zvuči na svoj način, ali se na kraju sve to spaja u jedan zvuk, kao što od početnih nesuglasica Ivo, Ahmed i Niko, postaju ujedinjeni.
Režiser filma Zaza Uružadze je sin nekadašnjeg fudbalera, i to sovjetskog golmana Ramaza Urušadzea, ali za razliku od svog oca koji je u svojoj profesiji znao da brani, Zaza gledaoce ne uspeva da odbrani od konstatnih naleta jakih emocija koje vode od smeha do suza, pa ponovo ispočetka.
Nema komentara