„Život mladog Mejsona, od pete do osamnaeste godine“. Osnovna premisa ovog filma ne deluje kao nešto naročito originalno, sve dok ne saznate da se ovaj film snimao punih 12 godina sa istom glumačkom postavom.
foto: sundance.com
Režiseru Ričardu Linklejteru (Richard Linklater) nije prvi put da na ovakav neortodoksan način pristupa pravljenju filma, s obzirom na to da njegova trilogija „Pre svitanja“ (Before sunrise, 1995), „Pre zalaska sunca“ (Before sunset, 2004) i „Pre ponoći“ (Before midnight, 2013) takođe prati iste likove tokom perioda od 18 godina. Međutim, za razliku od „Odrastanja“, pomenuti filmovi su snimani nezavisno i ne u kontinuitetu kakav je imao ovaj film. Itan Houk (Ethan Hawke), koji tumači lik oca mladog Mejsona, redovan je saradnik Linklejteru na ovakvim projektima, imajući u vidu da glumi i u pomenutoj trilogiji i u „Odrastanju“. Houk je takođe imao dogovor sa Linklejterom da preuzme rediteljsku palicu u slučaju njegove smrti.
Glavna uloga pripala je Elaru Koltrejnu (Ellar Coltrane), koji nije mogao poželeti bolju priliku za dokazivanje u svetu filma od ovog dvanaestogodišnjeg projekta koji ga prati od malih nogu kroz tinejdžerske godine do stasavanja u mladog adolescenta. Ovo je, naravno, sa sobom nosilo i određene rizike da će u jednom trenutku Elar poželeti odustati od cele priče, ali to, srećom, nije bio slučaj. On bi na to svakako imao pravo, jer su zakoni u Sjedinjenim Državama takvi da je zabranjeno potpisati ugovor ovog tipa koji bi trajao duže od sedam godina, tako da niko od glumaca i filmske ekipe nije radio pod ugovorom.
Veoma slična situacija bila je i sa Lorelaj Linklejter (Lorelei Linkater) koja glumi Samantu, Mejsonovu sestru, čije odrastanje je takođe prikazano, iako u manjem fokusu. U njenom slučaju, doduše, odustajanje je bilo manje izvesno zbog činjenice da je ćerka čoveka koji stoji iza ovog filma. U ulozi majke našla se Patriša Arket (Patricia Arquette), koja će vrlo verovatno zbog svoje uloge biti bar nominovana za „Oskara“.
Što se same realizacije filma tiče, u pitanju je istinski hrabro delo koje je temeljno preneto na veliko platno. Elar Koltrejn i Lorelaj Linklejter odlično i prirodno dočaravaju odnos brata i sestre, kao i sve probleme i dobre strane koje taj odnos nosi. Patriša Arket je, već pomenuto, apsolutno briljantna u ulozi samohrane majke. Njene suze prilikom ispraćaja Mejsona na koledž u poslednjem segmentu filma faktički i ne deluju kao gluma, naročito ako imamo u vidu da se filmovi inače ne snimaju linearno i hronološki u skladu sa radnjom, dok je kod ovog dela to slučaj iz logičnih razloga, pa su scene na kraju filma ujedno i scene koje su poslednje snimane. To je u velikoj meri doprinelo jačini emocije koje te scene nose.
foto: westsidetoday.com
Houk takođe radi fenomenalan posao, iako i pored činjenice da glumi oca ima nešto manje vremena na ekranu. Ipak, njegov lik sve vreme igra veoma bitnu ulogu u Mejsonovom životu. Koltrejn je sigurno imao najteži zadatak jer je ova priča potpuno centrirana oko njega, i on je tokom svih godina snimanja filma bukvalno rastao sa svojom ulogom kao mladić i kao glumac, što je za svako divljenje.
Linklejter je poznat po filmovima o ljudskim odnosima u kojima akcentuje ljudsku dobrotu, ljubav i društvenost, kao i po temama odrastanja i mladosti koje uvek obrađuje sa zdravom dozom sentimentalnosti, humora i nostalgije. „Škola roka“ (The school of rock, 2003) i „Sluđeni i zbunjeni“ (Dazed and confused, 1993) dva su odlična primera i filmovi koji su obeležili njegovu karijeru, a „Odrastanje“ će svakako biti novo dostignuće. Ipak, u samoj radnji filma jeste odsutno odsustvo rizika i same hrabrosti u naraciji. Ovi elementi kao da su ostali rezervisani za iza kulisa i za sam proces pravljenja ovog filma za koji je, opet ću reći, bila potrebna ogromna doza hrabrosti i upornosti. Naravno, nerealno je očekivati triler momente i oni bi u priči ovakvog tipa potpuno štrčali. Međutim, priča u celini jeste donekle standardna, mlaka i svakodnevna.
Ipak, ovo nije dovoljno negativna stvar da umanji posebnost filma u celini. U pitanju je potpuno nesvakidašnje delo čija sama finalizacija znači veliki uspeh, zbog toga što je tokom 12 godina konstantno postojala solidna šansa da neka banalnost ugrozi čitav projekat. I pored blage suvoparnosti, sama priča je pitka i daleko od dosadne, pa u celini ovo delo zaslužuje sve pohvale i nagrade koje su već osvojene (uključujući i „Srebrnog medveda“ Berlinskog filmskog festivala), kao i one koje će tek osvojiti.
83/100
Nema komentara