Premijera prvog srpskog 3D filma „Peti leptir“ održaće se 23. decembra u centru Sava u Beogradu, a dan kasnije i u Arena sinepleksu u Novom Sadu. Film je rađen po istoimenom romanu Uroša Petrovića, u režiji Milorada Milinkovića, koji je pored svojih filmova „Mrtav ’ladan“, „Potraga za srećom“ i „Čitulja za Eskobara“, ovdašnjoj publici poznat i kao sportski komentator, pisac, ali i učesnik TV kviza „Potraga“.
Radnja filma „Peti leptir“ prati priču trinaestogodišnjeg dečaka Alekse, koji živi u domu za nezbirnutu decu i koji se susreće sa onostranim, sa smrću i besmrtnošću, sa dobrim i zlim. Glavne uloge pripale su poznatim glumcima Mahailu Janketiću, Tanji Boškovič, Marku Nikoliću i Petru Božoviću. Film „Peti leptir“ nastao je kao ideja koproducenata iz Srbije i Hrvatske, a Milinković za Univerzitetski odjek ističe da se nekako samo nametalo da prvi srpski 3D film bude po romanu najčitanijeg pisca takozvane omladinske fantastike, te da je u ovaj projekat ušao po pozivu producenata.
- Ja sam u celu stvar ušao na kraju, po pozivu. Znam da nisam čak ni bio prvi, a bogami ni drugi izbor za reditelja, ali nije do toga kome je namenjeno nego kome je suđeno. To je problem producentskog posla, jer izbor reditelja menja stvar iz korena. Nije to kao u američkoj „A“ produkciji, gde je reditelj obavezan da poštuje hrpu nekakvih gotovih zahteva, gde bi taj film izgledao manje-više isto, ko god da potpiše izvođenje rediteljskih radova. Ovde se sa svakim rediteljem dobija potpuno drugačiji film, pa morate da se pomirite sa svime što takva odluka sa sobom nosi. Dakle, sa vizijom jednog čoveka.
Koliko se rad na 3D filmu razilukuje od rada na običnom?
- Sporije se nameštaju kadrovi. Kamera je jako velika: to su u stvari uparene dve kamere, pod uglom od 90 stepeni. Reč je, dakle, o ogromnoj skalameriji, što nameće određene scenografske uslovnosti. Veoma dugo traje promena i štelovanje objektiva. Sam 3D efekat koji svaki dan gledate na monitoru tera vas da snimate duže mizankadrove u kojima ćete pomerati što kameru, što glumce po pozicijama. Sve zajedno, osećate se kao reditelj od pre pola veka, jer su oni imali slične uslove. A to je veoma zabavno i traži od reditelja bolju pripremu, to jest da misli unapred, da skoro ceo film izrežira već za stolom. Mislim da bi Hičkok, koji je voleo da radi unapred i da ceo film ima u glavi i na papiru pre samog snimanja, bio oduševljen ovom tehnologijom.
Koje su prednosti 3D filma?
- Osećaj prostora. Neke nove emocije koje možete izazvati. To što vas natera da nekoliko puta promislite film. Kao i u slučaju drugih napredaka, prvo svi pričaju kako je to vašarska atrakcija, a potom shvate da ga je moguće umetnički iskoristiti. Kao što je bio slučaj i sa bojom u filmu ili sa zvukom.
Šta je za vas bio najveći izazov u ovom filmu?
- Prvi put sam radio bajku. Mada sam veoma sklon fantastici, nisam se još bio okušao u bajci. A bajke su fundament svakog čoveka, jer na njima svi odrastamo, one su nam u genima, u baštini, u korenu. Zato je praviti bajku bio i najveći izazov.
Mislite li da je snimanje prvog srpskog 3D filma dobar način da se privuče publika u bioskope?
- Mislim da je snimanje svakog dobrog filma način da se privuče publika u bioskope. Pod uslovom da bioskopa ima, da ih državni, to jest vladini kriminalci nisu prodali nekim nevladinim, odnosno privatnim kriminalcima, da od njih naprave kockarnice i druge objekte neophodne svakom zdravom društvu. Ironizujem, jasno.
Roman je pisan za decu, da li je i film namenjen samo najmlađoj publici?
- Nikako. Koji dobar film je namenjen samo mlađoj publici? Koja bajka je namenjena samo deci? Sámo postojanje teze da je nešto samo za klince dokaz je da se o deci misli kao o imbecilima. Onaj ko misli o deci kao sebi ravnima, kao o malim ljudima, taj zaslužuje pažnju, kako dece, tako i mislećih ljudi.
Film je sniman u Beogradu i na Tari. Koliko su te lokacije pomogle da se slika „oživi“ u 3D projekciji?
- Tara sigurno, to je fantastičan set sam po sebi. A u Beogradu smo se potrudili da pronađemo nešto drugačije uglove gledanja na taj grad. Uostalom, videćete.
Da li upravo 3D filmovi predstavljaju budućnost u srpskoj kinematografiji?
- Nikada ne znam šta da odgovorim na pitanje o budućnosti, jer ona ima tu dobru osobinu da nas iznenadi. Nije 3D sam po sebi bitan, bitno je ono što vi filmom govorite, a 3D je samo sredstvo. Dakle, mislim da su dobri filmovi budućnost srpske kinematografije, ako budućnosti uopšte ima, ako nam je ološ ne ukine.
Premijere filma su zakazane za 23. i 24. decembar, šta mogu da očekuju gledaoci a šta vi očekujete od ovog filma?
- Posle premijere u Beogradu i Novom Sadu idemo u svako mesto koje ima salu u kojoj se može okupiti više ljudi. Imamo mobilnu tehniku za prikazivanje, ponesemo dovoljno 3D naočara, pa put pod noge. Kao nekada, biće: ponovo radi bioskop. Ja se nadam da će film naići na dobar prijem, jer je to uvek potvrda vašeg jednogodišnjeg rada i dokaz da trud velikog broja ljudi koji su na filmu mnogo radili, ima smisla.
Najavili ste i drugi deo legendarne komedije „Mrtav ladan“. Da li ste krenuli sa snimanjem i kada će se film naći na bioskopskom platnu?
- Ne valja pričati mnogo o nečemu što se još nije započelo. To će vam reći svi iz moje branše. Nadam se da ćemo uskoro krenuti s tim, to je sve što mogu za sad da kažem.
Nema komentara