Kratki igrani film „Sjene” reditelja Miloša Ljubomirovića, koji govori o zatvorskim danima najpoznatijeg mladobosanca Gavrila Principa biće premijerno prikazan 25. novembra u Domu omladine u Beogradu.
Prvobitna ideja oko koje je mladi autor okupio svoje saradnike, takođe mlade umetnike, jeste da se publici predstavi onaj manje poznat deo iz Principovog života, nakon dolaska u zatvor u Terezinu, sa akcentom na razgovore koje je vodio sa psihijatrom Martinom Papenhajnom dve godine nakon početka služenja kazne. Uz prikazivanje filma planirana su bila i predavanja kao i promtivni događaji u cilju obeležavanja stogodišnjice od Prvog svetskog rata, ali je ekipa filma tokom rada nailazila na brojne poteškoće koje su odgodile i samu premijeru planiranu za 28. jun. Za Univerzitetski odjek ogranizatorka filma Maša Čumić govori o svojim utiscima, motivima za rad na ovom filmu i vrednim iskustvima koje je stekla.
Kratkometražni film „Sjene” u režiji Miloša Ljubomirovića biće premijerno prikazan 25. novembra u Domu omladine. Kakvi su vaši utisci nakon ovog dugog, na kraju ipak uspešnog procesa?
Mislim da je najbitnije da po završetku dugog i napornog procesa rada ne postoji gorak ukus u čoveku. Ja ga nemam i srećna sam zbog toga. Iza nas je predan i detaljan rad u kome sada možemo da uživamo, a možda i strepimo. Ne znam… Videćemo 25. novembra.
Možete li mi reći nešto više o celokupnoj ideji filma i zbog čega je bilo važno da se vaš projekat o obeležavanju Velikog rata realizuje?
Priča o Gavrilu Principu je danas važna i biće uvek važna, zato što je to priča o malom i nemoćnom koji sanja da bude jednak i važan. To je priča o posvećenim ljudima, o ljudima koji su verovali u slobodu, u ideje socijalne pravde i bili spremni da za to daju svoje živote. Ko je Gavrilo Princip treba pitati istoričare, kao dramski karakter je strašan, dubok, pun mržnje i ljubavi. I možeš da mu se diviš, da ga se plašiš, da ga voliš, žališ, mržiš, to zavisi od onoga šta je u tebi. Naš film brani nešto što se naziva sloboda, stradanje i ljudska dobrota. Projekat se bavi sudbinom trojice glavnih atentatora na Franca Ferdinanda tokom služenja zatvorske kazne u Češkoj u vreme dok Evropu potresa Veliki rat. Kroz događaje unutar tamnice i razgovore Gavrila Principa sa psihijatrom Martinom Papenhajmom otkrivaju nam se motivi, karakteri i ideali Mladobosanaca.
Šta mislite zbog čega je konkursna komisija Filmskog centra Srbije odbila da pruži finansijku podršku „Sjenama” i da li ste dobili zvanično saopštenje o tome?
Filmski centar Srbije ne praktikuje da pojedinačno obaveštava o tome zbog čega je finansijska podrška izostala. Na njihovom sajtu transparentno stoji kojim projektima su pružili finasijsku pomoć. Nama ostaje nada da će situacija biti drugačija kada završimo pisanje scenarija za dugometražni film.
Ipak, uspeli ste da ostvarite saradnju sa odličnim glumcima poput Nebojše Glogovca, Nikole Rakočevića, Aleksandra Radojičića, koji su se odazvali i upustili u rizičan projekat. Kako ste uspeli da privučete njihovu pažnju i da li su ova imena doprinela većem publicetetu i možda ponudila veće šanse da se film privede kraju?
Sigurno je da su ova imena doprinela većem poverenju kod svih ljudi. Glumcima se prvobitno dopala ideja samog filma, a zatim i scenario, nakon čega je usledila uspešna saradnja. Mi smo se usudili, a oni odlučili da uđu u process rada kada ni mi sami nismo znali kuda sve ovo vodi. Na snimanju je vladao početnički entuzijazam, koji je pobedio sve poteškoće s kojima smo se susretali.
„Sjene“ predstavljaju master rad Miloša Ljubomirovića, a čitavu ekipu okupljenu oko ovog projekta čine veoma mladi ljudi. Da li ste od početka znali da će celokupan proces biti težak i koja su najveća razočaranja sa kojima ste se susreli pokušavajući da svoj plan ostvarite?
Teško pitanje. Posle 25. novembra ne želim da čujem za Miloša Ljubomirovića (smeh). Gde su mladi, tu je i šala. O razočaranjima ne bih, neka sve to budu lekcije za dalje usavršavanje.
foto: Deo atmosfere sa snimanja filma "Sjene"
Da li očekujete da nakon prikazivanja prvog dela zavredite veću pažnju javnosti i samim tim rešite neke probleme u daljem procesu snimanja?
Verujem da će se to desiti i da će naš vredan, iskren i požrtvovan rad biti prepoznat. A još sam sigurnija da svako ko u Srbiji tako radi želi isto što i mi. Tužno je što se svaka priča svede na izostanak finansija, odnosno na njihovo prikupljanje.
Na razne načine ste pokušavali da predstavite svoj projekat javnosti. Kako ste zadovoljni kampanjom na sajtu „Kikstarter“ i da li je bilo teško zauzeti određeni medijski prostor za predstavljanje vaše ideje?
Iskreno, Miloš se više bavio tom tematikom, ali ono što znam je da mu nije bilo lako. On voli da kaže da je budžet našeg filma budžet jednog prosečnog estradnog spota, a ja volim da dodam da je sa studentskog stanovišta ovo holivudska produkcija. Ozbiljna petlja je potreba za sve ovo. „Kikstarter” je bio vetar u leđa, a sve ostalo je dobra volja mnogih ljudi.
Putem Fejsbuk stranice takođe ste pronašli statiste za film i za relativno kratko vreme dobili mnoge koje je ova priča zainteresovala. Poverenje publike dobili ste nakon samo nekoliko minuta gledanja tizera filma. Kako se osećate kada znate koliko vas običnih ljudi podržava od samog početka?
To je, bez lažne skromnosti, sigurno najveće zadovoljstvo. Do današnjeg dana na našoj Fejsbuk stranici Film „Sjene” imamo 5.000 ljudi koji nas podržavaju i svakodnevno šalju poruke podrške. Vlada veliko interesovanje za premijeru koja će se održati u Domu omladine 25. novembra sa početkom u 20 sati, a mi strepimo da li će biti mesta za sve prijavljene.
Šta je navažnije što ste tokom ovog procesa naučili i planirate li i dalje da se bavite filmom?
Koliko god to možda nekome zvučalo trivijalno, naučiti reći „hvala“ i „izvini“ znači mnogo. Malo slova koja puno govore. Za dalje bavljenje filmom još uvek nemam odgovor. On je moja strast i senzibilitet. Potrebno je biti hrabar.
Kakav je vaš stav o položaju mladih neafirmisanih umetnika u Srbiji i kakva je njihova perspektiva danas?
Težak, kao što je težak položaj mladih lekara, inžinjera, matematičara… Kulturna politika je vrlo prosta stvar: uhvatiš i podržavaš što više možeš kvalitetnih stvari, s tim da imaš dobre, kompetentne, neostrašćene i ostvarene saradnike. Finansiranje kulture je pitanje patriotizma. Ako samo nahranimo stomak, a zaboravimo u kom pravcu idemo i ko smo, u gadnom smo problemu. Prostakluk kao legitiman način življenja za mene je poraz.
Nema komentara