Dugo iščekivani film teksaškog reditelja Vesa Andersona konačno je stigao u bioskope, prvi njegov dugometražni igrani film još od „The Grand Budapest Hotel” koji se u pogledu naracije može smatrati njegovim šest godina „mlađim bratom”. „Francuska depeša” je Andersonov film koji za temu ima novinarstvo, tačnije dopisništvo fiktivnog lista „Liberty, Kansas Evening Sun”.
Foto: newyorker.com
Široj javnosti je poznato da je Anderson veliki obožavatelj američkog nedeljnika Njujorker i reditelj nikada nije ni pokušavao da sakrije strast koju gaji prema ovom časopisu. U jednom intervjuu upravo za pomenuti nedeljnik, otkrio je kako poseduje skoro svaki izdati primerak još od 1940. godine pa do danas. Čak i oni koji se nisu zanimali za Andersonov život van platna, mogli su kroz njegova ranija dela da uoče kako je ovaj reditelj prilično priklonjen veštinama „sedme sile”. Dakle, glavna inspiracija za ovo Andersonovo delo jeste Njujorker, sa čijih stranica je priče uz malo „začina” preneo na platno i čije je novinare preobrazio u filmske junake, obučene u odelo od tvida. No, reditelj je u ovom filmu ipak pre pokrovitelj nego obožavalac, nekog, čini se, danas izumirućeg novinarstva.
U jednom intervjuu u vreme početka snimanja Francuske depeše, Ves Andersona su pitali o čemu se radi u njegovom novom filmu, na šta je odvratio da je dosta teško dati precizan odgovor. Ista rečenica mogla bi se primeniti na većinu njegovih filmova. Objasniti ih bi bilo poput rasklapanja zidnog sata kako bismo ustanovili na koji način funkcioniše, pri čemu bismo samo izgubili pojam o vremenu. More skrivenih značenja koja oblikuju priču iziskuje dosta truda da se sama radnja isprati i čest je osećaj da „gubite konce”, ali to je deo užitka. Možemo reći da se Andersenov stil nije menjao gotovo dve decenije (samo jedan pogled na poster filma i jasno vam je ko ga je režirao), ali naracija unutar tog stila svakako jeste, i upravo je ovaj film njen vrhunac u pogledu kompleksnosti.
Radnja filma je smeštena u izmišljeni francuski grad Aniji, u prostorije francuskog dopisništva fiktivnog lista Liberty, Kansas Evening Sun. U filmu koji je zamišljen kao antologija pratimo različite priče iz poslednjeg broja ovog magazina, neposredno pre smrti njegovog osnivača, Artura Hovicera (Bil Marej), čija je volja da list izdahne zajedno sa njim. Taj broj sadrži jedan putopis u prozi novinara na biciklu, Sazeraka (Oven Vilson), koji nas provodi kroz Aniji i tri, blago rečeno, neobične priče novinara koje ćemo izbliza upoznati.
Priče su satkane od tipično „Andersonovskih” detalja. Gotovo svaka od njih nam nudi jednog genijalnog ali ranjivog ekscentrika uparenog sa nekom vrstom staratelja, od brižnog roditelja do zatvorske stražarke koja je ujedno i modernistička muza. Istaknutim različitostima ovih pojedinih priča reditelj aludira na to da genijalci mogu da se izrode na neočekivanim mestima i pod neverovatnim okolnostima – u ludnici, u kuhinji načelnika policije i u pokretu mladih, kojeg stariji uzimaju zdravo za gotovo ne uviđajući strast koja leži u osnovi ovog slomljenog, ratobornog i romantičnog idealizma.
Svaki novinar u ovom filmu je prekršio jedno od osnovnih novinarskih načela: „Nemoj postati priča”, ali to je nagon koji je jednostavno bio jači od njih i nešto što njihov urednik odobrava ako ne i preferira. Kao što protagonista svake priče ima svog staratelja, imaju ga i novinari u vidu Hovicera. Brzi redakcijski sastanak na početku filma to potvrđuje, on im prašta njihove poetske ekscese i kršenje osnovnih načela novinarstva, samo ukoliko se drže jednog zacrtanog, gotovo svetog pravila: da sva odstupanja izgledaju kao da su upravo ono što je autor nameravao. Ali, i pored njihovih najvećih napora, gledaocima biva jasno da je nit koja spaja živote svih novinara Francuske depeše – usamljenost. Iako niko neće izaći sa projekcije jednog Andersonovog filma uplakan (kao što natpis iznad ulaznih vrata Hovicerove kancelarije plakanje oštro zabranjuje), postoji nešto veoma melanholično u ovom snu o jednom zastarelom svetu.
Ovaj film ne predstavlja samo antologiju živopisnih priča iz časopisa, već i Andersonovog režiserskog umeća. Česte su polemike o tome kako su Andersonovi filmovi izveštačeni, kako stil guši naraciju, zajedno sa pojačanim elementima humora i melodrame. Francuska depeša nudi kontra argument ovom pogrešnom stanovištu.
Ovaj film je savršen primer onoga što čini Andersonove filmove tako gledljivim, opipljive vizuelne čarolije od kojih je satkana sama srž bioskopskih projekcija. Svi rediteljski trikovi su tu kako bi nas otvorili za protok emocija, pružajući nam vizuelno zadovoljstvo on uspeva da nam „poturi” i melanholiju, dok humor koristi kao začin za određene scene koje bi drugačije probudile povremeni nagon za samoubistvom. Opisivanjem svetova svojih junaka do najsitnijih detalja, Anderson u nama budi detinji nagon za istraživanjem, zatim nas zatvara u tu svoju čaroliju kolaža gde fantazija zapljuskuje obale realnosti, smekšava ih, i čini prijemčivijim.
Anderson od samog početka svoje karijere nije imao problema sa okupljanjem nekih od najzvučnijih imena holivudske i svetske produkcije, pa nikog ne čudi bogata glumačka postava njegovog desetog filma, mada je u ovom projektu, uz članove stare brigade, osvežio scenu sa nekim debitantima u svom glumačkom ansamblu. Tu su neki od veterana glumačke scene poput Benisija Del Tora, Franses Mekdormand i Džefrija Rajta, ali i nekoliko „zvezda u usponu” kao što su Timoti Šalame i Sirša Ronan. Sve to uz muzičku pratnju Aleksandra Deplaa, koja kao i u prethodnim Andersonovim filmovima, i ovde besprekorno funkcioniše.
Kada se sve sabere, ovaj film je za Andersonove fanove poput albuma najvećih hitova, ispunjen njegovim omiljenim temama: usamljenost, prijateljstvo, ljubav i smrt. Sa druge strane, onima koji se prvi put susreću sa nekim njegovim filmom, preporučio bih da prvo pogledaju neka prethodna ostvarenja ovog reditelja, prvo da probaju glavno jelo pa tek potom slavljeničku tortu. Ako niste navikli na njegov stil režije, imaćete utisak da njime zasenjuje konkretnu radnju. Istina se i u ovom Andersonovom filmu krije u minijaturama reditelja i teško je razumeti značenje pojedinih scena, ali dve stvari povodom ovog filma su očigledne: da je Andersonova ljubav prema Njujorkeru nepresušna i da je ovo zaista omaž jednoj izumirućoj profesiji, jednoj staroj pisaćoj mašini, poslednjem izdanju jednog magazina pred gašenjem i usamljenim ljudima koji ispunjavaju njegove stranice.
Nema komentara