„Čovek ptica“ je, najblaže rečeno, neobično ostvarenje meksičkog režisera Injaritua, poznatog po ostvarenju „Pasji život“ (Amores Perros, 2000.) koje je kritika proglasila (matematički pogrešno, doduše) za prvo filmsko remek-delo 21. veka.
foto: shawnsreviewonline.com
Film koji se opire konkretnoj žanrovskoj podeli o posrnulom glumcu sa krizom srednjih godina koji pokušava da vrati svoj ugled pozorišnom predstavom zapalio je svet filma i uz, već se i može reći, legendarni „Grand Budapest hotel“ (Grand Budapest Hotel, 2014.) prednjači po broju nominacija za ovogodišnjeg „Oskara“ sa čak devet.
Jedine zamerke filmu koje sam uspeo da pronađem su mišljenja kako je „Čovek ptica“ previše pravljen „iz glumačkog ugla“ i kako je kao takav više za same glumce nego za publiku. Ove zamerke su, po mom mišljenju, potpuno besmislene, ali navodim ih ovde jer se slažem sa navedenom misli, donekle, s tim što smatram da je u pitanju upravo jedna od glavnih vrlina ovog filma. Kažem donekle jer smatram da, iako film prikazuje svet iz glumačkog ugla, to predstavlja samo jednu nijansu ovog velikog i izuzetno slojevitog dela.
Pre nego što pređemo na same poruke filma, odnosno njegove radnje, treba se osvrnuti na tehnički aspekt, koji je na svakom polju vrhunski, pa otuda deo nominacija za Oskar dolazi i za miks zvuka, kinematografiju i montažu zvuka, dok je zanimljivo da nominacija za montažu samog filma izostaje jer je film snimljen jednim dugačkim kadrom, pa je montaža, logično, svedena na minimum. Naravno, ne radi se o jednom kadru bukvalno, taj utisak je postignut uz par režiserskih trikova, ali brojne scene prepune radnje i dijaloga traju izuzetno dugo što je definitivno za divljenje obzirom na težinu realizacije takve ideje. Uspešnost sprovođenja takve zamisli u delo počiva na ramenima samih glumaca, a koliko kvalitetno je to odrađeno govore, opet, nominacije za Oskar koje su dobili Kiton, Stounova i Norton, kao i brojne ostale nagrade na najprestižnijim svetskim filmskim festivalima. Gluma pomenutih troje, a i ostalih, je na takvom nivou da mogu da tvrdim da su sva priznanja apsolutno zaslužena, a Kiton i Norton dodatno odskaču iz mora maestralnosti celokupne ekipe na čak i jedan viši nivo.
Što se radnje i njene višeslojnosti tiče, film fenomenalno obrađuje teme slave i popularnosti glumačkih superzvezda i majstorski zadire u to šta zapravo znači biti ’selebriti’, poznata ličnost, odnosno gde je granica između zaslužene i prenaduvane slave. Glavni lik faktički mrzi sebe i svoju celokupnu karijeru jer smatra da živi na staroj slavi koja je zasnovana na glumački nezahtevnoj glavnoj ulozi u blokbasteru o superheroju (koji je u filmu, sasvim slučajno (ili ne) izašao 1992. kada i verzija „Betmena“ sa Kitonom u glavnoj ulozi u stvarnom životu), a predstava koju sprema mu je poslednja šansa da bude zapamćen kao glumac, a ne filmski „one hit wonder“.
Nadrealne scene u filmu ne mogu potpuno da analiziram da ne bih otkrivao samu radnju, ali mogu reći da su sasvim smislene i opravdane, i da nisu nasumično ubačen nestvarni element filma, kakvim se na trenutke mogu činiti. Podudarnost fiktivnog blokbastera u filmu sa stvarnim u kome je Kiton glavna uloga nije jedina, film u brojnim momentima i detaljima skoro pa parodira Kitonovu karijeru, a na ovom polju ne ostaje dužan ni Edvardu Nortonu. Taj sloj parodije i ukusne šale na sopstveni račun je nekako poslednje (ali ne manje bitno) pero u krilima ovog ostvarenja koje od prvih minuta uspeva da se vine visoko i u tim visinama ostane celim svojim trajanjem.
93/100
Nema komentara