Veza između umetnika i medija ne bi trebalo da čudi, mediji ih rađaju, njihove tvorevine su mediji, na kraju i sami su medij. Darko Rundek predstavlja prvu generaciju koja je odrasla kroz medije: strip, radio i televiziju. Njegov “Šejn” je nastao u televizijskom spektaklu, baš kao i “Sejmeni”.
Ipak, Rundek nije ostao zaglavljen u ovom trilingu masovnih sredstava komuniciranja. U skladu sa vremenom, uočio je još jedan medij, koji više nego ijedan do sada kreira stvarnost – internet. Ali krenimo od početka.
Radio je opevan u istoimenoj pesmi, koja je proizvod saradnje Sahera i Rundeka u ranoj “haustorskoj” fazi. Upravo ovaj medij je i jedini koji je predstavljen bez mane. Tačnije, za Rundeka i generaciju koja je dovoljno mlada da se ne seća slavnih partizanskih bitaka, ali da ipak nosi njihov teret, radio predstavlja medij izlaza, prebega na drugu stranu, ali i medij okupljanja. Frontmen Haustora će jasno otpevati da voli radio.
“Ležim na pijesku zvijezdama/ Kraj mene krči Nju Orleans/ Crveno sunce i ocean/ Čekamo dan, čekamo dan/ Volim slušati radio”. Radijska antena hvata signal slobode za Sahera i Rundeka, ona je žica koja je viza za drugi svet. Iz romantičnih priča starijih generacija, nije teško zamisliti zanesenjaka koji sa tranzistorom pokušava da uhvati signal neke piratske stanice.
Dok je radio medij opuštanja, izvorište lepog, već nova generacija, koja donosi sliku uz audio performans, predstavlja prekretnicu u Rundekovom shvatanju medija. “Video je ubio radio zvezdu“. Televizija je za Rundeka hladan medij, nešto od čega se treba skloniti. Radio se privoljevao zbog talasa slobode, dok je televizija oduzima ili bolje reći, obuzima. Upleteni u televizijski mrak, autoru ostaje da prati žutu liniju koja ga vodi ne znajući ni sam kud.
U praznom hodu “nestaju kuće, ljudi i lice, čitava ulica”, ekran odnosi sve pred i sa sobom, a jedini znak postojanja sveta jesu svetla iz soba koja svoj trag ostavljaju na mokrim prozorima. Oko njega i devojke uz koju je “gizdav i jak”, obitava “TV man”, koji je misterija, koji je do kraja nejasan i nestabilan, fluktuirajući. On plovi kroz mrak i oni su svesni njegovog prisustva, ipak, oni su sami i slobodni, dok su ostali prikovani uz svoje ekrane, bez reči, bez tajni. Pružajući audio-vizuelni spektakl televizija, kao medij, daje novu sliku stvarnosti, realnosti, ili kako bi Bodrijar to nazvao “simulakrumom stvarnosti“. Svet ostaje bez tajni, a jedini izlaz je biti sam na ulici.
Kao što sam već na početku napomenuo, Rundek ne ostaje zaglavljen u trouglu između stripa, koji je oblikovao neke njegove junake, radija i televizije, koji su oblikovali njega. Na albumu “Mhm A-ha o yeah da-da (migrations stories and love songs)” iz 2006. godine, u pesmama “Wanadoo” i “Sensimilia”, Rundek daje opis interneta i onoga što on donosi.
Na početku “Sensimilije” autor pesme pita slušaoca koliko života ima i koji je “level”. Pitanje “koliko života neko ima”, može se shvatiti na dvojako. Prvi je svakako povezan sa informatičkom kulturom, tačnije gejmerskom, u kojem učesnik virtuelnog sveta ima neograničen broj života, ali takođe i određeni nivo koji je dostigao. Drugo shvatanje ovog pitanja može biti koliko života nosimo u sebi i koji ćemo od njih ispoljiti na mreži.
Nakon predstavljanja, Džef (junak pesme) nam objašnjava njegove porive zbog kojih posećuje forum. Način da se razmene impresije, pronađu prijatelji na mreži, predstavljaju sasvim dovoljne razloge za pojedinca da se uloguje u elektronski svet. Ipak, Rundek nam već u narednoj strofi daje sve potrebne motive da bismo shvatili o čemu je tu reč. Da, Džef zaista posećuje forum radi upoznavanja, ali to je samo zato što to ne ostvaruje u stvarnosti. Opisom sobe Rundek daje alegoriju usamljenosti; hladna, mračna, u kojoj je izvor svetlosti samo ekran kompjutera, zbog čega bi se mogla napraviti paralela sa uhodom o kojoj Viktor Ivančić govori u svom romanu “Vita Activa“. Ljudi na mreži su zaista uhode, tražeći ono što im nedostaje, posmatrajući druge, njihovu lovinu. Džef će nam saopštiti da se uobičajno ne oseća usamljeno, te da se jednim dimom džointa, on oseća manje slabašno – oseća se slobodno.
Na kraju, Sensimilija iz naslova i refrena se ne mora nužno shvatati na denotativnom planu (sensimila kao marihuana). Ona se može upravo uzeti kao Internet. Sensimilija, odnosno Internet, postaje sve miliji Džefu, njega ne relaksira, njega ne oslobađa ono što je od prirode, marihuana, nego sasvim suprotno, ono što je veštačko, a to je klik miša ka forumu i beskrajnosti.
Pesma “Wanadoo”, sa istog albuma, u Rundekovo shvatanje interneta unosi nekoliko novih kvaliteta. Pre svega, preko računara se sve postiže, bez obzira na razdaljinu. “Today I gained six sisters and ten brothers/ between us there’s no distance or rain”, kiša je ovde svakako neprilika, one se u virtuelnom svetu ne pojavljuju. Ipak, mnogo važniji aspekt koji se pojavljuje u ovoj pesmi jeste da Rundek razotkriva mimikriju koju stvaraju korisnici interneta, a to je da se on koristi samo kao sredstvo kojim ljudi žele da se približe jedni drugima, da premoste sve razlike, pre svega one prostorne.
Rundek pruža perveznu stranu, ne interneta, nego onih koji ga koriste. “Večeras draga izazivam vraga/ samo se spoji bit ću tvoj heroj/ desna ruka hrabro stisnula je miša/ a za lijevu pogodi što mi je u njoj”, naravno, slušatelj ne mora puno da razmišlja o čemu se ovde radi.
Nije perverzna radnja, nije ni čudna, ali jeste perverzan način. Radi se o zadovoljavanju bez dodira, preko nečega što je hladno. Radi se o fizičkoj samodovoljnosti pojedinca. Slika je potrebna, slika je medij, oblina miša zamenjuje ženske grudi, umesto igre prstima po telu, igraće se po tastaturi kuckajući lascivne reči u pretraživač. Bitan aspekt seksa, telesni kontakt, nestaje. Druga osoba je ovde potrebna samo u vidu prozorčeta na ekranu; njena slika, gest, glas, audio-vizuelni spektakl je dovoljan. Korisnik interneta opšti sa medijem, a ne sa osobom. U osnovi ovakve komunikacije jeste želja da se približi nekome, ali prvenstveno zbog sebe, ne zbog drugog.
Pesma se završava krajnje ironično, pominjući kako je sve to lepo, kako su oni upravo u kontaktu sve vreme, umreženi, „oni dele, oni su prelepi“.
Međutim, kada je reč o medijima, Rundek se ne zadržava na njihovom pukom objašnjavanju, već daje opis onoga što oni čine. Naravno, to je uradio i kroz četiri gore objašnjenje pesme, ali to radi i u još dve pesme. Reč je o “Uajdalalaj” sa albuma “Apokalipso” i o “Ima ih” sa “Mostova”. U obe pesme mediji masovnog komuniciranja su prikazani u negativnom kontekstu.
U “Uajdalalaj” Rundek izdvaja sloj persuazivnosti koji u sebi sadrže mediji. On poručuje: “Svoje misli mi naturaju/ da mi lakše prate tragove/ ti smrdljivci sa ekrana, kina/ i iz novina”. Naravno, to ne treba, niti znači da su svi novinari smrdljivci. Potrebno je imati u vidu ideološki i društveno-politički kontekst u kojem ova pesma nastaje, a to je Hrvatska u vreme Franje Tuđmanja, vlast pojedinca u kojoj je slepo verovanje, pokorovanje dogmi, najveća vrlina. Naravno, uloga medija je da podučava, s toga propagandna mašinerija će učiniti sve da obrazuje svoje stanovnike, a slobodnom duhu, kao što je umetnik, to apsolutno smeta.
Sličan nastup se javlja i u pesmi “Ima ih” sa poslednjeg albuma. Ipak, za razliku u “Uajdalalaj” u kojoj propaganda radi eksplicitno na kreiranju javnog mnjena, u ovoj pesmi dolazi do promene, više se ne radi na kreiranju, nego na zaokupljivanju. “Ako želiš da se građanin osjeća ugrožen/ zatrpaj ga informacijama o opasnosti”, uloga medija je ovde sasvim jasna, ne treba on da podučava previse, dovoljne su sada toliko aktuelne “fake news”. Implicitnim načinom, odašiljanjem poruka o opasnosti, bez toga da su se uopšte suočili sa njom, stvaraju se poslušni građani. Baš kao što su se naturanjem misli stvarali podobni, zatrpavanjem informacijama se stvaraju poslušni, samim tim i odgovorajući za režim.
U daljem tekstu pesme Rundek u ulozi brižnoga vladara poručuje: “Pogledaj novine, zidove i portale/ i bit će ti jasno brale/ da ima ih ima ih ima ih... “ Opasnost je tu, opasnost su svi oni koji prete jednom sistemu, koji narušavaju njegovu ustaljenost. Da bi se uverio u to, uzoran građanin je dužan da pogleda oko sebe, da pogleda ono šta mu se nudi, a to su mediji i njihov sadržaj.
Foto: Printscreen/ Youtube
Nema komentara