„Neki studenti imaju otpor prema nečemu što je novo, ali kasnije ipak shvate da kroz to istraživanje nečeg nepoznatog, što ih možda plaši u početku, oni razvijaju neke nove sposobnosti, otvaraju im se nove mogućnosti što mogu da primene na svoj osnovni medij“, kaže u intervjuu za "Odjek" Stevan Kojić, digitalni umetnik i profesor na Akademiji umetnosti.
Stevan Kojić, diplomirao je i magistrirao na vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu predaje predmet „Novi likovni mediji“, a profesor je i na Akademiji likovnih umetnosti na Cetinju.
Početkom 20. veka novi mediji su uključeni u likovnu umetnost, kao nešto što se više ne uklapa u klasične medije (slikarstvo, skulptura, grafika). Kada govorimo o novim medijima u umetnosti, mislimo na uključivanje fotografije, filma, videa i kompjutera u realizaciju umetničkog dela, ali i korišćenje niza drugih medija iz čovekovog okruženja. Stevan Kojić jedan je od istaknutih predstavnika novih medija u Srbiji, što potvrđuju njegove izložbe: Samoodrživ sistem apsurda i Besformno: promenjiva stvarnost u umetnosti novih medija, koje u potpunosti transformišu prostor galerije u laboratoriju.
Kojić istražuje kompjutersku, digitalnu i biotehnološku umetnost na relaciji društva, nauke i tehnologije kroz odnose analogno-digitalno, biologija-tehnologija, ekologija-ekonomija, low tech-hi tech, otvoreni zatvoreni sistmi, vreme-prostor, virtuelno-realno. Odnosno koristi mogućnost različitih medija ne obazirući se na tradicionalne granice među njima.
S obzirom na to da ste diplomirani vajar, odakle interesovanje za nove medije i savremenu umetnost?
– Uvek sam voleo tehnologiju, u osnovnoj školi sam i išao na neka takmičenja iz elektrotehnike, mislio sam čak da ću se time baviti. Kada sam završio Srednju matematičku programersku školu, hteo sam da i upišem nešto u skladu sa tim, međutim, upisao sam vajarstvo i ispostavilo se da volim i jedno i drugo. Tata i mama su mi vajari, sestra je završila grafiku pa smo svi u toj branši dugo. Prethodni mesec predstavljena je i naša porodična izložba „Kojići“ u značajnoj galeriji Dvorac Petrovića u Podgorici, gde je svako od nas imao po dve sobe za svoja dela, što je poprilično velik prostor.
U vašim prethodnim izložbama koristite metode i mogućnosti novih medija, nauke, tehnike. Da li smatrate da novi mediji, koji se već smatraju zastarelim, mogu da nađu svoje mesto u umetnosti i tako nastave da dalje šire informacije na drugi način, kao što su primarno i činili?
– Da. To si super zaključila. Upravo sam to hteo i da dokažem, kako su novi mediji nastavili da ispunjavaju svoju primarnu funkciju u umetnosti. U tom smislu sam imao i animaciju Virtuelna planina, što mi je bio neki povod, eksperiment i motiv da prikažem neke pejzaže koji danas postoje, a u budućnosti neće postojati.
Eksperimentišete spajanjem živih organizama i mašinskog sistema, što iziskuje nova znanja na polju elektrotehnike, robotike. Šta mislite, da li mašinski sistem postaje nova četkica za vas pa i ostale savremene umetnike?
– Pa da, kao što je i mojim studentima bliskiji telefon i kompjuter od recimo sveske i olovke. To ste vi, nova generacija, kojima je prvo da nešto fotografišu, kliknu. Ali i ja sam takav. Sklon sam tome da verujem da ništa ne treba, ništa nije obavezno i da ako nije spontano onda nije dobro. Ako ti to ne shvataš da je to tvoj neki prirodan alat, četkica onda ne treba to ni da radiš. Međutim, ako je to nešto kroz šta ti stvarno možeš da sprovedeš svoje ideje, na prirodan i spontan način, onda naravno da treba.
Pojam tehno fetišizma je sve više zastupljeniji, obzirom da ste imali brojne izložbe u inostranstvu od Japana do Kanade, kako se to odražava na umetnost u svetu? Da li slikanje tehnologijom kod nas zaostaje za svetom?
– Konkurencija je jača u svetu, zato što je dostupnija tehnologija. Ali kod nas, ljudi koji se time bave, ne zaostaju u tom smislu recentnosti odnosno savremenosti. Zato što se oni interesuju, zbog interneta svet je postao mali. Jedino što su oni u prednosti jer su na izvoru materijala, dok mi ovde moramo da se snalazimo, što opet sa neke strane može da bude dobro, zato što ti dok se snalaziš ne odeš da kupiš to, nego naučiš da ga napraviš.
Predajete Nove likovne medije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i na Cetinju, kako studenti prihvataju korišćenje novih medija, odnosno kako se snalaze u primeni znanja iz elektortehnike?
– Studentima koji su upisali Nove medije to nekako godi i dolazi im prirodno. Dok u generacijama studenta sa opštih smerova (slikarstvo, vajarstvo, grafika, dizajn, fotografija) stvarno ima onih koji to odmah shvate, prihvataju i koriste kao nešto sasvim normalno. Oni imaju predmet „Intermedijalna istraživanja“ koji ja predajem, koji se upravo bavi povezivanjem umetnosti sa drugim umetnostima, naukom, tehnologijom itd. Neki studenti imaju ponekad otpor prema nečemu što je novo, ali kasnije ipak nekako shvate da kroz to istraživanje nečeg nepoznatog, što ih možda plaši u početku, oni razvijaju neke nove sposobnosti, otvaraju im se nove mogućnosti što mogu da primene na taj svoj osnovni medij. Recimo baviš se slikarstvom i odjednom počneš da radiš video, i onda se ponovo vratiš na slikarstvo i tamo ćeš već nekako drugačije da deluješ. Znači, mogu da primene nešto iz druge discipline u svoju osnovnu, što može da ih čini samo još kreativnijim.
Nema komentara