Džez pijanista i kompozitor Vasil Hadžimanov ove godine obeležava dve decenije od osnivanja Vasil Hadžimanov benda, a poslednji objavljeni album sa mnogobrojnim pozitivnim međunarodnim recenzijama „Alive“ dobio je svoje vinil izdanje.
Foto: Živko Matić
Ovo je njihov prvi album snimljen uživo u pet različitih gradova i koncertnih dvorana, a specijalni gost na albumu je svetski poznat i priznat saksofonista i autor Dejvid Bini.
Hadžimanov se smatra jednim od najvećih imena savremene džez muzike u Srbiji jer se od početka svoje karijere, pored umetničkog rada koji podrazumeva stvaralačku i izdavačku delatnost, bavi i drugim najrazličitijim aktivnostima kroz koje se bori za podizanje stepena opšte kulture kod nas.
U intervjuu za „Odjek“ govori o izazovima nekad i sad, skromnosti, stanju u kulturi, ali i o „podvlačenju crta“.
– Ne razmišljam o tome i nije mi preterano bitno koliko sam radio. Više sam fokusiran na to kako da to bude drugačije, zrelije, ako može naravno uvek bolje, što ne znači da je ono ranije bilo loše, ali da se raste, evoluira, promeni čovek. Ljudi vole kada se obeležavaju ti neki jubileji više zbog publike i zato je to kao neki štos, ali i da se osetiš kao „vau“, 25 godina već radimo ovo, da li je moguće? I koliko god se naravno ponekad osetiš umornim i nisi baš kao kad si imao dvadeset godina, opet ta neka konstanta postoji a to je ljubav i entuzijazam. Nije mi prioritet zarada iako živim od ovoga, ni koliko sam godina radio, da li je neko impresioniram mojom važnošću koliko već postojim i stvaram, nego je bitno da ja ostanem veran tom svom pozivu i da mi je i dalje lepo i da sam i dalje srećan.
Da li je težina problema i izazova sa početka karijere ista i danas i kako percipirate eventualnu razliku?
– Neke osnovne stvari su iste ako ne i gore. Jedina promena je nažalost na gore u kontekstu muzičke industrije, muzičke scene kod nas a i u svetu, opšteg poimanja muzike kao takve, njenog slušanja i prodavanja. Malo je duža priča, ali u svakom slučaju ne vidim nekog pomaka ka boljem, barem ovde u našim krajevima je uvek malo teže iz razloga što se osećaš stalno kao neka manjina koja se bavi muzikom koju niko maltene ne poznaje jer se ne pušta nigde na radiju, na televiziji, veoma retko se piše o tome.
I pored toga, vi ste uspeli da se izborite sa anonimnošću i da građanima, koji možda ni ne sluša džez, ime Vasil Hadžimanov bude poznato.
– Ali to ne podrazumeva ono što ja želim u suštini, a to je da postoji izbor ako neko sluša muziku kojom se ja bavim da ima gde da ode da je čuje, da ima da okrene neku radio stanicu, da postoji infrastruktura. Naravno da se uvek pominje država kao jedan od osnovnih krivaca ali nije samo to. U svakom slučaju to je neka konstanta koja je, nažalost, već 25 godina ovde prisutna. Mi iznova idemo i pionirski predstavljamo našu muziku i upoznajemo svet sa time čime se bavimo. Činjenica je da je mnogo ljudi otputovalo iz ove zemlje i pretpostavljam da je taj profil ljudi koji je otišao onaj koji je zainteresovan za nešto drugačije i novo, što nema veze samo sa džez muzikom, već uopšte sa životnim stavom, interesovanjem. Tako da ti stalno imaš neke nove generacije koje odrastaju uz još teže uslove koji su diktirani od strane okruženja i to je nešto što je poprilično nesrećna okolnost, ali s druge strane postoje neki drugi mladi muzičari koji su informisani bolje nego što smo mi bili kad smo mi bili klinci. Muzike ima, samo je treba malo potražiti.
Odakle toliko energije da ostanete dosledni u ovakvom okruženju, s obzirom na to da stvarate takva dela kojima bi se ponosili i oni na neuporedivo jačim scenama i sa više novca?
– Ne znam, to je verovatno kombinacija više faktora. Jedan je da ja toliko volim tu muziku „en general“. Danas sviram nešto što je poprilično drugačije iako spada u neki nazovi kvazi džez, sutra-prekosutra ću svirati nešto deseto a opet ću uživati u tome, i na kraju ceo taj mukotrpan proces dolaska na binu i konačno prezentovanja muzike se na kraju isplati zadnjom notom kad odsviraš koncert. Mada, kako idu godine sve si umorniji jer ipak je potrebna pomoć, bez obzira što ja imam pomoć svoje supruge koja je moj menadžer, svog benda, ljudi koji su oko nas. Mi zaista živimo u jednoj maloj komuni umetnika koji su svesni gde žive, koji znaju da mogu funkcionišu ako pomažu jedni druge. Nama se spot odradi besplatno jer nađemo istomišljenike kojima je muka da rade u marketinškim agencijama glupave projekte, isto tako fotografe, veb dizajnere, dizajnere albuma, i mi naravno vratimo to kako god možemo. Pokušavam da napravim balans i u ovakvim razgovorima da ne ispadne da kukam a da se opet obrati pažnja na takve stvari, jer mislim da je jedna nacija bez ozbiljnog kulturnog programa i izbora zaista osuđena na propast.
U jednom intervjuu novinarka je hvalila vaše stvaralaštvo i ocenila ga vrlo inventivnim i autentičnim, kada ste je vi zaustavili i objasnili da nije baš tako. Da li to možemo shvatiti kao gest skromnosti?
– Da bi se bavio bilo kojim javnim poslom bilo to da si pop zvezda ili džez muzičar, čim ti izađeš na binu moraš da imaš neku količinu jakog ega da bi stao na te „daske što život znače“ i da ljudi osete da veruješ u to što radiš, jer mnogo je glupo ako se ti stidiš toga što radiš. Ne valja da izađeš i da si nesiguran i previše skroman jer će te pojesti scena, kakva god da je popularnost, da li publiku čini 100 ljudi ili 100.000. Ali ja ne mogu da zamislim sebe kao nekog strašno važnog tipa koji je toliko samozadovoljan svojim radom da se to vidi iz izraza lica a kamoli izjava. I onda kad neko kaže tako neku stvar ja uvek pokušavam da ublažim to jer mislim da zaista postoji velika razlika između nekih muzičara koji su obeležili i potpuno promenili muzički tok svojom hrabrošću, svojom inventivnošću i onih koji a konto toga prave divnu muziku koja je isto autorska, inventivna i ima svoj pečat, ali je ipak razlika ogromna.
Foto: Živko Matić
Ko bi mogao da se pozabavi muzičkim ukusom mladih i serviranjem jednog te istog? Postoji li neki efikasan način, a da nisu državne institucije koje su pasivne jer nemaju neku korist od toga?
– Što se tiče tih državnih institucija tu smo već odavno digli ruke, ponekad se nešto ponadamo u nekom malom promilu da će nešto da prepoznaju i to se čak možda i desi ali u malim promilima, često ni toliko. Teško je da se stvori scena sama od sebe bez infrastrukture koja podrazumeva medije i dostupnost informacija u današnje vreme kada je sve reklama i bombardovanje informacijama koje su apsolutno nebitne, ali se iz nekog razloga u tom momentu prodaju. Da li je to grozan rijaliti te-ve, deterdžent ili neka pevačica nebitno je. Ljudi koji se time bave razmišljaju potpuno drugačije od onoga kako se u suštini kreira neka kulturna i umetnička svest.
Imate li ideju kako to sprovesti u delo?
Nemam nažalost, jer na svim nivoima treba da se poklope neke stvari da bi to raslo i menjalo se. Od škole preko roditelja, države, mi sad pričamo o muzici ali to su teme u vezi sa obrazovanjem i generalnom svešću neke nacije. Nije to sad jedna stvar koju rešiš pa sve bude okej. Treba godine da prođu da bi se neke nove generacije učile da razlikuju stvari - šta je zabava, šta je kafana, šta je jeftino i šund. Neka ga bude, nisam ja protiv toga, to je isto izbor, ja bih bio očajan kada bi svi slušali avangardni džez po ceo dan, to bi bilo grozno. Upravo taj dijapazon različitih muzika i životnih izbora čine život divnim. Čim je nešto jedno te isto to je pakao po meni. Tako da jedino što preostaje je ovo - da sviram, radim, da se trudim sa istomišljenicima. To je uglavnom u manjem domenu interesovanja u smislu da ne prikuplja neke ogromne količine ljudi ali i to je okej. Zašto bi pa svi razmišjali megalomanski, da sada VHB mora da svira za 10 hiljada ljudi? Ne mora, nek svira za 500, hiljadu ljudi.
Album Alive objavljen je na vinilu. Koliko Vam je teško palo skraćivanje materijala, budući da na ce-de staje više muzike?
Nije bilo lako, sa ovog albuma pogotovo, jer je on jedan od retkih koji sam izdao a da mogu da kažem da mi se sve dopada od početka do kraja, smatram da je muzički kvalitetan i da može da se poredi sa najvećim albumima pa čak i sa Majlsom Dejvisom ili Vedr Riportom. Ne bi se stideli kad bi pustili jedan pa drugi album, jer ja sam taj koji se poredi sa takvim ljudim sve vreme, što je dosta ambiciozno i teško. Ali mi je to nekako jedino i logično jer mislim da je ova scena toliko mala da je teško da ne bude tako. Nije da umanjujem vrednost kolega, ali ne postoji scena maltene, imaš četiri-pet bendova koji se bave autorskom kvazi džez svirkom i to je dosta siromašno. Tako da upravo zato je bilo užasno teško da tri pesme otfikariš, ali dobro, taj LP je ionako za sladokusce, ko hoće da posluša sve ima i CD, pa nije toliko strašno.
Možete li nam nešto otkriti o novom albumu na kojem radite trenutno?
Bend je isti već 4 godine, pored mene čine ga Peđa Milutinović, Boki Ivković, Branko Trijić i Miroslav Tovirac i sada već drugi album zaredom stvaramo zajedničkim snagama. Mislim i ranije smo sa drugim postavkama radili aranžmanski zajedno, ali uglavnom sam bio ja taj koji donosi neki materijal pa se na tome radi. Sada su izjednačene snage u tom kontekstu i meni je užasno drago jer uvek je bolje kad imaš 5 autora nego jednog pa makar taj autor bio Majls Dejvis ili Prins. Ceo album nekako diše drugačije i svako ima svoj input koji daje i onda se to jako lepo oblikuje. Ovo je neki nastavak toga što smo radili na prošlom albumu ali je opet malo drugačije, ima tu neku smirenost, otvorenost drugog tipa. Sve manje se baziramo na nekim dugim solažama i improvizacijama koje su vezane za neku standardnu džez priču, a više se bavimo muzičkim kolorom i nijansama, organskim rešenjima, nekom atmosferom koja sada diše i menja se. Nije sada ambijentalna muzika sigurno ali odiše zvukovima, nijansama, kolorima, umesto da uzme sad dasa i svira solo a mi ga pratimo. Tako da jako lepo do sada, nismo još definisali skroz, ali mislim da će biti isto dobro.
O improvizaciji u muzici, karijeri i životu
Ko je talentovan za improvizaciju u životu taj obično bolje prođe. Meni je rekla jedan dama koja stidira menadžment u kulturi rekla da su planirali da im predavači jednog master klasa budu džez muzičari i glumci, jer se oni najviše bave improvizacijom. Profesori su insistirali na tome da oni pokušaju taj koncept da primene u menadžmentu danas gde ne može da bude sve kako si ti zamislio. Koliko god ti savršeno i profesionalno dosledno sve uradiš, desiće se neki detalj gde će da se rašrafi nešto, gde ti ako nisi spreman da improvizuješ ode mast u propast. Improvizacija je deo nas, a ko je spreman da improvizuje bolje će se snaći u životu. Tako je otprilike i u muzici, pogotovo u ovoj kojom se mi bavimo, jako su bitni refleksi, ti neki sateliti koje otvoriš, da pratiš da ne prekidaš nekog, da pomogneš kad možeš da mu pomogneš, kad ne možeš - da ćutiš. Sve to što mi radimo na sceni to je isto i u životu. Da imaš strpljenja da nekog saslušaš i ne opterećuješ nekog, to se isto dešava na sceni, gde jedan muzičar može da poklopi drugog i kontrola ega, sujete, tolerancija kao takva, tako da sve je to zaista deo neke improvizacije i užasno je korisno.
Nema komentara