Remi Urdan radi kao ratni reporter francuskog lista „Le Mond“. Ratnim novinarstvom počeo je da se bavi 1992. godine za vreme rata u Bosni, a izveštavao je sa kriznih područja u Ruandi, Kongu, Eritreji, Avganistanu i Iraku, pratio je egipatsku revoluciju i građanski rat u Libiji.
Remi Urdan je inicijator i predsednik nedavno osnovane fondacije „WARM“, čiji je pokretač međunarodna mreža novinara ratnih reportera, umetnika i istraživača koji su tokom opsade Sarajeva boravili u tom gradu. Cilj fondacije je okupljanje i edukacija mladih ratnih reportera, ali i proučavanje istorije i čuvanje sećanja na žrtve brojnih ratova širom sveta. Remi Urdan ekskluzivno za Univerzitetski odjek govori o uzbudljivom, ali i opasnom iskustvu ratnog reportera.
Imali ste 23 godine kada ste stigli u ratno Sarajevo kao frilenser. Da li ste imali novinarskog iskustva pre toga i kako ste se odlučili za ratno izveštavanje?
Ne, nisam bio novinar pre toga. Imao sam nekoliko malih angažovanja u oblasti novinarstva, ali nisam doživljavao sebe kao novinara. U stvari, teško je objasniti moju odluku da odem u rat. Bio sam mlad i želeo sam da putujem. Rat u Jugoslaviji tada je već trajao nešto više od godinu dana, a u Bosni se tek zapucalo. Sve mi je to delovalo prilično neverovatno i iznenađujuće. Otkud takav rat u Evropi? Bilo mi je vrlo važno da to sebi razjasnim, i onda sam razmišljao - „Pa, dobro, zašto ne novinarstvo?“ Bio sam radoznao da vidim i shvatim, a ne da čitam o tome u novinama. I otišao sam. A kada sam stigao, vrlo brzo sam shvatio da ću ostati da izveštavam o tom ratu, jer je bilo vrlo napeto i činilo se istorijski vrlo važnim.
Budući da niste nikoga poznavali, kako ste pronalazili izvore informacija?
U takvim situacijama obraćate se svima. Počnete sa političkim ličnostima, zatim izvorima iz vojske, onda ratnicima, bolnicama itd. Kad jednom shvatiš situaciju i upoznaš ljude, nalaziš ih sve više i više. Izuzetno je važno imati iskustvo, da bi znao koji je izvor dobar i pouzdan, a koji ne. Nije, međutim, teško doći do izvora, jer svi žele da pričaju sa tobom sve vreme, izuzev o ratnim zločinima i vojnim tajnama. Uvek moraš da proveriš informaciju koju dobiješ i to je ponekad problem. Gotovo svi sa kojima pričaš iskreno veruju u ono što govore i veruju u razloge iz kojih se bore. Neki od njih katkad namerno govore laži, ali većina jednostavno greši. Pričaju ti priču u koju oni veruju, a onda saznaš da nisu stvarni očevici.
Jesu li postojali pritisci bilo koje vojske da se izveštava prema njihovim uputstvima?
Ne, nisu nas pritiskali, ali su postojale brojne restrikcije. Bilo je veoma teško doći do prvih linija fronta, iako je u Sarajevu zbog opsade celi grad bio front. Ponekad je bilo veoma teško prići vojsci Bosne i Hercegovine, ali je to najviše zavisilo od konkretne situacije i komandanta. A bilo je veoma strogo i na srpskoj strani, van Sarajeva. Lako je, na primer, bilo doći do Grbavice i Ilidže, ali je bilo gotovo nemoguće dobiti dozvolu za pristup enklavama.
Da li ste vi kao novinar bili zaštićeni?
Ne, novinari nisu bili zaštićeni i često su bili namerno ciljani. Bili smo na meti kao civili, ali su gađali i automobile sa oznakom „Press“ i hotel gde smo svi bili smešteni. Više od 70 novinara je ubijeno i stotine su bile ranjene izveštavajući iz Bosne. Više puta su pucali na mene snajperom, moj autobomobil je bio pogođen šrapnelima granata, ali nisam bio uplašen. Možda zato što sam bio mlad i osećao sam se dobro u Sarajevu, bez obzira na situaciju, a možda zato što su takvi incidenti jednostavno bili deo naše svakodnevice i nismo mnogo obraćali pažnju na njih. Naravno, za ljude koji su tamo živeli to nije bilo isto. Oni su bili primorani da budu tu i mnogi su izgubili svoje najbliže. Mi smo bili dobrovoljci i mogli smo da odemo.
Živeli ste tamo pet godina. Kako izgleda svakodnevni život ratnog reportera kada ode u takvo krizno područje da izveštava?
Kada je bilo nekih dešavanja, odlazio sam na lice mesta da ispitam o čemu se radi - da li je u pitanju obračun vojske ili se puca na civile. Kada je bilo mirno, šetao sam okolo, razgovarao sa ljudima, umetnicima, intelektualcima i pripremao priče o njihovim životima, jer sam smatrao da je to najvažnije. Mnogo sam putovao po Bosni i bivšoj Jugoslaviji. U Republiku Srpsku, u Pale, išao sam i nekoliko puta nedeljno i sretao se s Radovanom Karadžićem i njegovim timom kako bih dobio i srpsku verziju priče.
Mediji u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu odigrali su veoma važnu ulogu u ratnoj propagandi tokom devedesetih godina. Mnogi od ratnohuškačkih novinara i danas rade u medijima bez ikakvih posledica. Mislite li da bi trebalo da budu kažnjeni?
Neki mediji, kao i neki „intelektualci“, sigurno jesu i te kako odgovorni za govor mržnje i nacionalizam. Bilo je, naravno, i nekoliko nezavisnih medija, posebno u Sarajevu, ali zaista samo nekoliko. Nije jednostavno reći, naročito ne meni, da treba da budu kažnjeni. Mogu samo da primetim da je Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju doneo odluku da ne izvodi pred lice pravde odgovorne za govor mržnje, dok je drugi takav sud, Međunarodni krivični sud za Ruandu, odlučio drugačije, te su i neki novinari optuženi zbog podržavanja genocida. Za nas novinare koji smo davali sve od sebe kako bismo preneli istinu, bilo je frustrirajuće gledati kako ogromna većina ljudi širom Jugoslavije iskreno veruje u užasne laži svojih medija. Čak i kada smo pokušavali da dokažemo da to nije istina, da smo bili na terenu i proverili, oni su i dalje verovali više domaćim nego stranim novinarima. Nije bilo ohrabrujuće, ali tako biva - kad se suoče sa ratom, mnogi ljudi postanu slepi.
Danas čitamo različite analize uzroka i posledica ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Kako to izgleda iz vašeg ugla?
Ljudi sa različitih strana frontova pišu različite istorije, a te priče uglavnom nisu istinite. One se zasnivaju na istoj logici kao i tokom rata. Mogu da osetim da u tim analizama još uvek ima previše nacionalizma i ratnog načina razmišljanja. Ljudi se nisu mnogo promenili ni 20 godina posle rata. Mada, kad pogledam s druge strane, i Francuzi su se, kao i mnogi drugi narodi, tek šezdesetih - sedamdesetih suočili sa istinom o Drugom svetskom ratu. Pre toga, znali su nešto o Pokretu otpora i pobedi, ali nisu znali mnogo toga o genocidu nad Jevrejima, o kolaboraciji sa nacistima i tako dalje. Pretpostavljam da i zemljama bivše Jugoslavije treba vremena da se suoče sa tom najstrašnijom stranom rata, posebno kada nema pobednikâ da vas na to primoraju. U bivšoj Jugoslaviji svi vide sebe kao poražene, kao žrtve, i pokušavaju da opravdaju zločine koji su vođeni u njihovo ime. Naravno, postoje tu i sjajni i hrabri aktivisti, inetelektualci, umetnici i novinari koji se suočavaju sa istinom, ali nisam stekao utisak da imaju podršku naroda i političkih lidera.
Nakon tog prvog iskustva Bosni, nastavili ste da radite kao ratni reporter?
Bio sam gotovo svuda, u svakom delu sveta, od Afrike do Bliskog istoka i centralne Azije. Svaki rat je priča za sebe i u potpunosti se razlikuju. Ne volim da ih upoređujem. Mnogi novinari to čine. Sede u redakciji u Parizu, Vašingtonu, gde god, i prave uporedne analize. Međutim, ako putujete i stvarno razumete te situacije, ne možete da se bavite komparacijama. Ja ih uvek posmatram kao specifične priče, potpuno odvojene jedne od drugih, a zajednička im je samo ljudska patnja. I dalje smatram da je ratno izveštavanje veoma bitno. Važno je pričati priče o ljudima u ratu. Izuzev problema sa islamističkim grupama i pokretima džihada, uglavnom smo dobrodošli kod ljudi koji žele da nam prenesu svoje priče. Mi smo samo glasnici.
Bili ste ratni reporter i kada nije bilo interneta, društvenih mreža, niti mobilnih telefona sa kamerom. Koliko nove tehnologije menjaju način izveštavanja i da li su zbog njih smanjene mogućnosti lažiranja stvarnosti?
Tehnologija se menja, zaista, ali način izveštavanja ne. Istina, danas imam više mogućnosti da koristim internet kako bih proverio vesti i dešavanja u drugim zemljanja, na drugim frontovima, ali rad na terenu je ostao isti. I dalje morate mnogo vremena da provodite sa ljudima, da slušate njihove priče, proveravate informacije i slično. Fejsbuk i Tviter samo otkrivaju više detalja, ali ne mogu da u velikoj meri utiču na ishod rata. A kada je reč o propagandi, i dalje svi pokušavaju da prikriju istinu, posebno u dvema glavnim stvarima: vojnim tajnama i ratnim zločinima, što je neverovatno.
Koji su osnovni principi kojih novinar mora da se drži ako želi da bude dobar ratni reporter?
Morate biti, pre svega, vrlo radoznali. I morate biti zaljubljeni u istinu i nikada ne praviti kompromise. Napomenuo bih da, ako želite da radite kako treba, onda je ratno izveštavanje više od posla - to je način života. Neki novinari to sigurno rade kao što bi radili bilo koji drugi posao, ali verujem da većina nas to radi iz opredeljenja.
Nakon svih ovih godina na ratnom polju, da li ste umorni i siti svakog oblika rata?
Teško je to reći, jer naravno da niko ne voli rat, ali ću sigurno nastaviti time da se bavim.
Ukoliko 2014. godina donese mir u svetu, da li biste radili kao novinar u redakciji ili biste se okrenuli nekoj drugoj profesiji?
Zanimljivo pitanje. Mir na zemlji? Pa, sigurno je da u svetu ima mnogo manje ratova nego pre 20 godina, kada sam počeo da radim, što je dobro, ali bojim se da zaista ne mogu da zamislim mir u svetu. Ipak, voleo bih da postanem pisac fantastike ili da pecam na Pacifiku, ili da jednostavno putujem po svetu tražeći neku divnu ženu. Ali zaista mislim da se to neće dogoditi.
Nema komentara