Skrivene: Goranka Matić

Film za analognu fotografiju je tanka, uglavnom plastična fleksibilna traka presvučena fotosenzitivnom emulzijom. Kada se pritiskom dugmeta za okidanje, kroz objekitv pusti svetlo na film slika je “uhvaćena” pomoću osetljivih srebrnih čestica i ostaće na filmu dok se ne razvije.

1980. godine tridesetjednogodišnja Goranka Matić uzeće tatin kanonet analogni aparat i fotografisaće beogradske izloge rasejane od smrti Josipa Broza Tita. Tada kroz objektiv počinje da pušta svetlost na istoriju koja će, makar na filmu, večno ostati zaleđena.

Foto: euronews

Goranka Matić rođena je 13. avgusta 1949. godine u Mariboru. Završila je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radila je kao asistent likovnog programa na tada sveže osnovanom Studentskom kulturnom centru, a potom i kao stručni saradnik i kustos galerije Srećna nova umetnost. Od 1978. do 1980. vodiće Galeriju 45 na Novom Beogradu u kojoj će organizovati više od 20 izložbi. Od 1980. godine posvetila se novinarakoj karijeri i u budućnosti će fotografisati za mnoge časopise i magazine: “Džuboks”, “Start”, “Svijet”, “Omladinske novine”, “Duga”, “Ritam” i druge. Radila je kao urednik fotografije u “Politici” i u listu “Vreme”. Od 2010. do 2015. radila je na RTS-u u art direkciji.

Triologija beogradskih izloga

Ciklus fotografija “Dani bola i ponosa” Goranka je nazvala po naslovu iz lokalnih novina. U fokusu naše i svetkse javnosti maja 1980. godine bila je višednevna ceremonija sahrane Maršala Tita. U fokusu Gorankinog objektiva bio je život grada koji je morao da nastavi dalje. Fotografije nosile su sukob ideje o žaljenju celog naroda, a sa druge strane jedno apsurdno pitanje konzumerizma. Kako izlozi prikazuju estetiku i mentalni sklop nacije. Titov lik se u izlozima „koji su ogledalo imidža tržišne ekonomije”, nudi na prodaju, a samim tim „posledično i metaforično možda i sama ideologija” (Popović 2021, 15‒16)

Foto: Goranka Matić

Ovim ranim ciklusom forografija Goranka nesvesno započinje “triptih” beogradskih izloga. Novi serijal rađa se tokom NATO bombardovanja 1999. godine, kada je iz bezbednosnih mera bilo naloženo da se stakleni izlozi ojačaju lepljivom trakom u obliku slova X. Isti izlozi deceniju kasnije simbolišu pokušaj malih ljudi da zaštite sebe i druge od neke mnogo veće sile. Tada Goranka nije zabeležila samo izloge tokom bombarodavnja, već i pogođene objekte, proteste i decu u skloništima.

Triologija beogradskih izloga upotpunjena je trećom decenijom promena u istom gradu, istoj zemlji- zapljusnutom svaki put drugim političkim talasom. 2008. godine nakon samoproglašenja Autonomne pokrajine Kosovo  za nezavisnu državu pokrenuti su protesti pod nazivom “Kosovo je Srbija”. Izlozi ponovo u novom izdanju: ,,Cilj nije bilo čuvanje drugih već lične imovine trgovaca i radnji”, kako navodi Goranka. Po izlozima nizali su se natpisi “Kosovo je Srbija” u nadi da će im služiti kao štit. “Situacije su apsurdne, iako, fotografi manipulišu svojim izborom. Naknadnim kombinovanjem htela sam da pokažem protok vremena na sličnim ili istim izlozima. Trideset godina nismo promenili odnos prema velikim istorijskih događajima(…) ali smo uveli gomilu stranih firmi”, kroz smeh rekla je Goranka 2008. godine na izlaganju svoje triologije pod nazivom “Izlozi: Beograd 1980. Beograd 1999. Beograd 2008.”.

Goranka svedoči plimi “Novog talasa” na muzičkoj sceni

Posle Titove smrti osim beogradskih izloga menja se i muzička scena, uz SKC kao slobodan prostor, novi nalet mladalačke energije i uticaj londonske pank scene, nastaju nove muzičke grupe nadmašujući kontrakulturu bunta koja je karakteristična za rokenrol. Goranka Matić, žena u tada pretežno muškoj profesiji, godinama starija od protagonista beogradskog Novog talasa, stvara jedinstvenu nit sa mladim muzičarima. Osećali su se sigurno i opušteno u njenom društvu što se uz svetlost iskreno odražavalo na filmove njenog aparata.

Foto: Goranka Matić

Mnoge je poznavala pre njihovih muzičkih karijera, iz komšiluka i grada: “Milan Mladenović mi je bio komšija, Cane preko puta. Koja u bloku 45”.

Poseban poslovan, a vremenom i privatan odnos oformila je s VIS Idolima. U kontakt ulaze kada ih je fotografisala za časopis “Džuboks”. Nakon toga Goranka će im uraditi rešenje omota nove ploče “Odbrana i poslednji dani” koja je do danas simbol ikoničnog nesvakidašnjeg. Omot ploče doprineo je celokupnom konceptu albuma- motiv dela naslikane tkanine sa ikone Svetog Nikole navodi Idole na postepeno uvođenje crkvene ezoterije u tekstove. Ovaj album otvara Goranki vrata za nove saradnje i rad na mnogim poznatim omotima. Za Idole radi i na albumu “Čokolada”, Dizajnira i fotografiše za Bajagu i instruktore (Pozitivna geografija, Sa druge strane jastuka, Prodavnica tajni), za U škripcu radi istoimeni album, za Đoleta Balaševića radi “Tri posleratna druga” i “Marim ja”.

Snežana Golubović, prisutna tokom mnogih događaja koje je Goranka Matić fotografisala, primećuje da ona „nezapaženo hoda ulicama, dolazi na koncerte, u ruci ima fotoaparat (…) kao da se prikrada, pazi da je niko ne vidi. Hoće, želi i uspeva da ostane nevidljiva. Ali ona vidi sve”

Iskustvo u gužvi

Gorankino guranje kroz gužvu na rokenrol koncertima 80-tih spremiće je za snalaženje u dinamičnom okruženju tokom protesta 90-tih godina prošlog veka. Promene u društvu su bile brze i česte, a fotografkinja ih je vešto beležila iz prvih redova. 9. marta 1991. počinju protesti protiv vladajućeg režima i tada nastaju neke od Gorankinih najprepoznatljivijih fotografija. Sa demonstrantima se popela na zgradu Narodnog pozorišta i odatle fotografisala prizor sukoba učesnika protesta i žandarmerije. Te fotografije opisuje kao “freske velikih policijskih performansa”.

Foto: Goranka Matić

Na fotografiji ovekovečila je studentske demnostracije iz 1991. i 1992. kao i one iz 1996. i 1997. godine. Kako su demonstracije bile u gužvi, na ulici, izlozi prodavnica ponovo se sreću kao učestali motiv. Autorki, kako ističe, centralni motiv nije bilo opisivanje dešavanja, to je javnosti bilo poznato. U svoj rad učitavala je određene lične stavove koji zbog profesionalnosti nisu bili lako čitljivi.

Svedočila je ogromnom političkom uticaju na svakodnevne privatne živote ljudi u njenom okruženju. Fotografisala je Gorana Gajića i Miru Furlan dan pred odlazak u Ameriku u njihovom domu. Otvoreno je govorila o sudbini ljudi iz mešovito srpsko-hrvatskih brakova koji su napuštali prostore Jugoslavije.

Goranka ili Ira Fazbiner

“Beograd: portreti žena, oktobar 1978.” bio je Gorankin prvi autorski ciklus fotografija, pre nego što je smatrala da je fotografkinja. Bila je autorka izložbe i koncepta, a fotografije je snimio tadašnji zvanični fotograf SKC-a Nebojša Čanković.

Na ulici je zaustavljala 40 različitih žena, od devojčica do penzionerki i pitala ih set istih pitanja: “Kako bi htele da se zovu”?, “U kom gradu bi volele da žive?” i “Kojim poslom bi želele da se bave?”. Jedini istinit podatak bile su godine žena. Dok su ispitanice bile fokusirane na odgovaranje na pitanja nastajale su forografije- iskrene i realne.

Foto: Goranka Matić

„To je u stvari… želja. Želja šta bi sa sobom. Znači, priča mi je bila da ponovno izabereš, ako možeš, svoje ime, da izabereš profesiju i da izabereš mesto gde ćeš živeti (…) To je u stvari neka fiks-idejica šta bi bilo kad bi bilo”, obrazložila je Goranka.

Uz seriju dokumentarnih fotografija izvodi i performans. Oblači se u muškarca i stvara svoj alter ego- Iru Frazbiner koji ime dobija mešavinom skraćenice imena njene mame Irine i omiljenog režisera Rajana Vernera Fasbinera. Tada se izjašnjava kao “madam javne kuće, Budimpešta, 30 godina.” Ime Ira Frazbiner zadržava kao pseudonim sve dok je muzički časopis “Džuboks” nije potpisao kao autorku fotografije. Taj trenutak je za nju bio prekretnica u profesionalnom identitetu i od sebe smatra fotografkinjom, Beograd, 31 godina.

Goranka Matić preminula je 5. januara ove godine. Iza sebe ostavila je kulturu, istoriju, umetnost i gužvu jednog naroda, ovekovečenu iskreno kao da smo svakom događaju na fotografiji svedočili lično sa njom.