Romanom „Mi, izbrisani“ Slobodan Vladušić je napravio prvi korak ka otvaranju srpske književnosti ka sajber svetu. Reč je o delu koje na jedinstven način obuhvata i realan svet i sferu interneta, a čitalac se nesvakidašnjom tehnikom „uputstva za upotrebu“ postavlja u ulogu igrača.
foto: e-novine (Slobodan Vladušić)
Slobodan Vladušić je književni teoretičar, kritičar, esejista i pisac. Docent je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i član književne grupe P-70. Za svoje književne početke kaže da nisu bili preterano uspešni, ali onda se javila ideja za roman „Forward“ koji je pisao otprilike 10 godina. U to vreme su ga znali kao književnog kritičara ili teoretičara književnosti. Nakon uspeha sa prvim romanom „Forward“, kako je rekao, shvatio je da može da piše. Dobitnik je tri značajne nagrade: jedne u sferi kritike – „Milan Bogdanović“, i dve za književnost – „Vitalis“ i „Meša Selimović“.
Na pitanje kako je došao na ideju da napiše prvi sajber roman na našim prostorima, kaže da to ima veze sa jednim njegovim biografskim podatkom: „U srednjoj školi popravljao sam televizore i radio-aparate, pošto sam bio audio i video tehničar. Kasnije sam tri meseca bio i urednik lokalne televizije, tako da mi svet medija i tehnologije nije baš stran. Dakle, jedan kratak deo mog života vodio je i ka tehnologiji. Možda ti podaci imaju neke veze sa tim zašto su tehnologija i tehnika toliko važne u mom opusu, a sa druge strane imam želju da napišem totalni roman. Moja ideja je da roman bude što je to moguće bolji prikaz totaliteta u kome živimo. To znači da u njemu onda mora da bude prikazana i tehnika koja danas prožima ljudske odnose, a bez koje, zapravo, i ne možemo da živimo“.
Zašto ste se opredelili za žanr video-igre?
- Opredelio sam se za žanr video igre jer mi se čiini da u životima mladića i devojaka od nekih dvadesetak godina video-igra ima ogroman značaj, koji je, recimo, pre 20-30 godina imao film. Ili koji je, možda pre 50, 60, 70 godina imala književnost.
Odakle je došla inspiracija za motiv izbrisanosti u nazivu romana?
- Čini mi se da u savremenom svetu postoji veliki broj nevidljivih osoba. Kad kažem nevidljive osobe, ne mislim, naravno, da su one fizički nevidljive, ali hoću da kažem da su njihove sudbine, njihova patnja, njihova stradanja izvan medijske pokrivenosti. To znači da oni jesu, zapravo, nevidljivi. I čini mi se da je jedan od razloga zbog kojih književnost treba da postoji činjenje vidljivim onoga što nijedna druga sfera izražavanja ili nijedan drugi medij ne čini vidljivim. U tom smislu, moja književnost jeste na neki način subverzivna, ali ne na onaj način na koji se zapravo stvari koje pripadaju nazivaju subverzivnim, nego je ona zaista istinski subverzivna.
Čitaocu je odmah na početku romana predočeno uputstvo za upotrebu i on je stavljen u ulogu igrača. Smatrate li da čitanje romana i njegovo tumačenje može biti celovito dok se ne pojave svi dodaci romana na internetu?
- Može, zato što sam obratio pažnju na to da čitaoca, bar kada je u pitanju zaplet, ne ostavim u neznanju, da ga ne mučim. To znači da je fabula započeta i završena u samom romanu. Downloadable content iliti dodatni fajlovi koji se pojavljuju na mom sajtu predstavljaju samo jednu vrstu povećanja gustine samog romana. Onaj kome se roman dopadne, želeće da pročita još nešto, a onaj kome se roman ne dopadne neće imati nikakvog razloga da te dodatke pročita.
Koja je razlika između realnog i virtuelnog sveta u romanu?
- Jedna od ideja ovog romana, uslovno rečeno, jeste da više ne postoji jasna podela na realni i virtuelni svet. Drugim rečima, ono što se zove virtuelni svet ovde je samo jedna vrsta nastavka realnog sveta, drugim sredstvima.
A kakva je situacija u svetu van romana?
- Čini mi se da u takozvanom realnom svetu postoji snažna tendencija da se taj realni svet učini virtuelnim. Kao što, onda, sa druge strane, postoji neka snažna tendencija da u virtuelnom svetu prepoznamo naznake realnog sveta. Sve u svemu, u toj miksturi dva sveta, koja su pre 10-15 godina bila potpuno razdvojena, mi danas vidimo jednu vrstu zajedničkog ili totalnog sveta, u kome je stvarnost podjednako i virtuelna i realna.
Zašto se u virtuelnom svetu, Metropolisu, sve figure smeju?
- Smeh je moguć samo u društvu. Dakle, zbog toga u serijama koje se emituju na televiziji pola sata do 45 minuta, koje, uslovno rečeno, možemo nazvati humorističkim, uvek imate jedan efekat koji se zove smeh iz konzerve. Kada puste smeh, puštaju ga jer znaju da se čovek, ako to gleda sam u sobi, a nema veštačkog smeha, verovatno neće smejati. Za smeh nam je potrebno društvo, grupa, masa. Ipak, smeh sugeriše i jednu vrstu ravnodušnosti . Meni se čini da današnji čovek prosto teži masi, a da uopšte više ne želi da iskaže vlastitu individualnost, da se toga plaši i da je takođe veoma ravnodušan prema svemu što ga okružuje. I realan, ali i virtuelan čovek.
Šta je za vas čin pisanja?
- U srednjoj školi sam bolje pisao nego što sam čitao. Tako je postojala realna opasnost da završim na žurnalistici. Međutim, sticajem okolnosti, to se nije dogodilo i upisao sam studije srpske književnosti. Na fakultetu sam naučio i da čitam i onda mi je samo čitanje i pisanje tekstova o knjigama koje sam pročitao postala jedna vrsta ozbiljne zabave i ozbiljnog uživanja. A pod činom pisanja ne smatram samo čin uživanja i zabave, nego i gest otpora prema svetu, moram priznati. Sama ideja da nešto napišete znači da to što pišete ne postoji u svetu i da želite da toga ima u svetu. To znači da je u pitanju jedan gest otpora.
Ko su vam uzori u književnosti?
- Nisam imao uzore, ali sam imao veliko čitalačko iskustvo. Izvesno je da svako ko piše mora pre toga mnogo da čita. Ne da bi prepisivao, nego da bi na taj način povećao količinu svog iskustva. Za čoveka koji ne piše, iskustvo je samo ono što je lično doživeo, a za pisca je iskustvo i ono što je doživeo i ono što je pročitao. Za pisca ne postoji razlika između životnog iskustva i pročitanog iskustva, jer njemu i jedno i drugo iskustvo služi kao građa za vlastitu imaginaciju i za izražavanje vlastitog stava prema svetu.
Kako se osećate u književnosti?
- Vrlo ugodno, moram vam priznati.
Rekli ste da srpska kultura mora da se uključi u sajber svet. Šta to znači i šta to može da nam donese?
- To znači da ne bi bilo loše da srpska kultura i srpska književnost malo hrabrije i sa malo više inicijative koristi savremenu tehnologiju, kako bi prezentovala jednu ideju nacionalnog kontinuiteta i nacionalne tradicije. Ništa je u tome ne sprečava. Možda moj roman „Mi, izbrisani“ jeste jedna vrsta, ne putokaza, nego jedna vrsta gesta koji pokazuje šta bi srpska kultura trebalo da radi u budućnosti. On je korak ka tome.
Nema komentara