Manjak kulturnoumetničkih sadržaja na medijskoj sceni postaje sve očiglednija činjenica, kojoj se ne pridaje dovoljno pažnje. Pojedinci kao borci protiv sistema su oduvek postojali, a jedan od njih je i Saša Matić sa svojim portalom „Bulevar umetnosti”, koji uskoro namerava da pređe na štampano izdanje.
foto: Saša Matić (Facebook)
Saša Matić rođen je u Boru 1986. godine, gde je rođena i njegova ljubav prema umetnosti i kulturi. Vodeći se tom ljubavlju, završio je Školu primenjenih umetnosti u Šapcu, a potom počinje da radi kao grnčar na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Nezadovoljan stanjem kulture u medijima, 2009. godine pokreće „Bulevar umetnosti”, u vidu portala i nezavisnog neformalnog društva, sa ciljem da se stvori pogodno okruženje i mogućnosti za sve mlade ljude željne znanja. Ovaj cilj se održao kroz godine, a ono što se promenilo jeste broj posetilaca ovog portala, koji iz meseca u mesec raste i danas beleži preko 35.000 mesečnih poseta. Namere su ostale iste, borba za individualnost, kreativnost, slobodu izražavanja i adekvatno informisanje se nastavlja, a više o pokretanju štampanog izdanja, govorio nam je ovom prilikom.
Koji su vaši glavni razlozi za pokretanje štampanog izdanja magazina „Bulevar umetnosti”?
Dosta vremena i truda smo uložili u rad na portalu kao jednom u virtuelnom prostoru. Redakcija je s vremenom porasla, postali smo svesni svojih kapaciteta i shvatili da nakon nakon dve godine aktivnog rada smo dovoljno naučili da možemo da iznesemo i nešto malo veće. Dobar deo nas koji učestvujemo u ovom projektu odraslo je na časopisima poput „Politikinog zabavnika“ i svesni smo kulturološkog fenomena edukacije kroz ovaj vid medija. Diskusiju o štampanom izdanju vodimo već nekoliko meseci unutar redakcije. Iako ima dosta razloga, i za tu ideju i protiv nje, odlučili smo da se polako korak po korak usmeravamo ka njoj, modifikujući dosadašnje pristupe u radu kako bi tranzicija bila što bezbolnija. Znamo da su protiv nas teška ekonomska situacija i nepredvidivost samog tržišta, kao i odgovor publike koja je poslednjih godina, pogotovo u oblasti umetnosti i kulture, prilično pasivna. Suočeni sa svim tim faktorima, i dalje smatramo da bismo ciljanim marketingom i saradnjom sa određenim institucijama uspeli da oformimo dovoljno veliku grupu koja bi nas pratila.
Da li mislite da našem tržištu i sa našom publikom, može opstati jedan magazin umetničko-kulturnog karaktera?
Trenutno ne. Kao potvrdu svega toga imate nekoliko primera i više nego kvalitetnih magazina koji su pokrenuti i ugašeni u poslednjih deset godina. Da se ne lažemo, publika postoji i mi toga postajemo sve više svesni, samo je i dalje suviše pasivna i opterećena drugim stvarima da bi se aktivno uključila u interakciju sa onima koji nude određene sadržaje. Dakle, ako očekujete da imate neku zaradu od toga možete u startu da odustanete, jer toga sigurno neće biti. Ako ipak promenite sam pristup u radu i fokusirate se na alternativne načine finansiranja omogućujući publici da do vašeg štampanog izdanja dođe za neke male pare ili pak besplatno, stvari se polaku okreću u vašu korist. To podrazumeva jedan potpuno drugačiji pristup od onoga koji imaju klasični izdavači, ali smatramo da svojim znanjem i iskustvom možemo da postignemo nešto gde su drugi bili neuspešni.
Kako gledate na kontradiktornost novih medija – mladi danas više nego ikada imaju mogućnost izbora, ali se gotovo svaki odlučuje da svoje vreme posveti trivijalnom sadržaju?
Laka zabava i trivijalni sadržaji uvek su bili konzumirani od strane velikog dela publike koja pokušava da malo odmori od svega i malo se zabavi bez suvišnog razmišljanja. Sa druge strane, veliki izbor paradoksalno sužava mogućnost isticanja nekih kvalitetnih stvari koje ostanu zatrpane u moru onih nekvalitetnih. Svakodnevno nastaju milioni stranica teksta i postavlja se na stotine hiljada fotografija i video klipova. Probijanje kroz tako nešto se najbolje može opisati time da svoje dete učite plivanju u nabujaloj reci. Šanse su male, ali ipak postoje. Mi smo našu videli u postepenom građenju i edukovanju publike, zatim individualnom pristupu i stvaranju uzajamnog poštovanja.
Apatičnost mladog sveta je sve prisutnija i sve intenzivnija. Šta mislite šta je ono što može da je razbije?
To je stanje svesti proisteklo iz njihovog užeg okruženja i nemoguće je da neki spoljni faktor može da utiče na to. Svako ko misli da može da pokrene iskru i motiviše veliki broj ljudi je ili egomanijak ili jednostavno nije normalan. Današnja omladina je odrasla i vaspitana u duhu koji ne korespondira realnosti koja nas okružuje i zbog toga su ogorčeni, jer ono što su ih učili ne funkcioniše. Sad vi pokušajte da njima objasnite da je u stvari problem u njima i da treba da nauče da se prilagođavaju i ono što misle da znaju zapravo ne mogu da primene. Zato se ili okreću bezrazložnom buntu, apatiji, ili pak sistemima vrednosti i modelima ponašanja koje im prezentuju masovni mediji u nadi da će jednog dana biti poput nekog od svojih idola, koji, nažalost, ne prezentuju moralne vrednosti poželjne za jednu mladu osobu.
foto: Saša Matić (Facebook)
U kojoj je meri danas kriva politička / ekonomska scena Srbije za to što nam manjka pravih umetničkih vrednosti?
Mnogi se neće složiti sa mnom, ali po meni krivicu dele i ti faktori i sami umetnici, kreativni stvaraoci i stručnjaci u umetnosti i kulturi. Imamo tešku ekonomsko-političku situaciju, ali i hiljade zaposlenih u institucijama kulture koji neće ništa da rade. Hiljade umetnika okrenutih sebi u trenutku kada samo timski rad može da napravi neki proboj. Imamo stručnu javnost (istoričare umetnosti, kritičare, menadžere u umetnosti) koji se uključuju u nešto samo ako imaju neki dinar od toga. Disfunkcionalnost scene ne možemo sagledati samo kroz taj jedan faktor, mnogo je točkića u toj velikoj mašini koji se ne okreću. Naravno, čast izuzecima, ali i njih je sve manje.
Da li mislite da do promena na može doći, i ukoliko da, šta je ono što bi te promene moglo pokrenuti?
Toliko je faktora koji utiču na kulturu i umetnost da je nemoguće praviti bilo kakvo predviđanje ili ponuditi neku vrstu univerzalnog rešenja. Svaka oblast umetnosti i kulture treba da razmišlja svojom glavom i da napravi sopstveni pristup tom problemu. Ono što je po meni najveći i univerzalni problem, i što može biti rešenje, ali za čije su sprovođenje potrebne godine, jeste edukacija kroz osnovno obrazovanje. Obrazovni sistem koji je zadužen za formiranje nove publike ne postoji. Motivacija prosvetnih radnika da se posvete ovoj tematici je na najnižem mogućem nivou. Pistupi u edukaciji su zastareli i ne odgovaraju vremenu u kojem se nalazimo. Opravdavaju se velikim uticajem masovnih medija koji decu uče pogrešnim vrednostima ali im ne nude alternativu. U prvim redovima borbe za novu publiku gubimo bitku jer oni bez kojih ne možemo da pobedimo već vijore belu zastavu. Možemo govoriti o hiljadama drugih faktora i potencijalnih rešenja za datu situaciju ali bez dotoka sveže krvi, edukacije mladih i stvaranja publike, koja pored svega što joj serviraju ima i alternativu, možemo u startu da odustanemo od svega.
Nema komentara