Umetnička organizacija „Ludifico“ već tri godine zadivljuje publiku hodanjem i plesom na štulama, akrobacijama u vazduhu i na svili, manipulacijom vatre, žonglersko-plesačkim rekvizitima i provokativnom scenografijom.
foto: Umetnička organizacija Ludiffico
Svaki nastup Ludifikanaca sastoji se iz cirkuskih veština uklopljenih uz muziku, sa specijalno dizajniranim kostimima koji naglašavaju karakter svakog performera. Mira Beba Dobrković, jedna od njih, otkriva za Univerzitetski odjek šta pripremaju za novu sezonu i kako se kao začetnici savremenog cirkuskog izraza u Srbiji nose sa aktuelnim odnosom države prema vaninstitucionalnoj umetnosti.
Na kojim projektima trenutno radi organizacija „Ludifico“?
Trenutno radimo na predstavi „Život na visokoj nozi”, koja će biti premijerno izvedena u maju, u SKCNS Fabrici, u okviru Nedelje pozorišta. Nakon toga nas očekuje produkcija predstave „Svako” po tekstu nepoznatog autora iz 15. veka, koju radimo sa studentima Akademije umetnosti i sa Studentskim kulturnim centrom.
Nastupali ste povodom 25. rođendana BITEF teatra sa zapaženim performansom „Zvezdani tepih“. Kakvi su vaši utisci sa tog performansa i koliko je to značajno za vašu organizaciju?
Bilo je mnogo hladno, a mi bosih nogu, pa smo morali da se grejemo vatrom! (smeh) Saradnja sa Bitef teatrom nam je veoma značajna. Trenutno smo u dogovorima za zajedničku produkciju cirkuske predstave, ali to je za sada mala tajna.
Da li planirate performanse van Srbije i postoji li saradnja sa srodnim organizacijama u tim zemljama ili u regionu?
Sarađujemo sa mnogim umetnicima i cirkuskim organizacijama iz celog sveta. Svake godine odlazimo na razne festivale po Evropi, gde nastupamo, razmenjujemo znanja i iskustva i tako održavamo i unapređujemo svoje veštine. Od prošle godine se jedan takav festival održava i u Beogradu pod imenom „Cirkobalkana“, dok se u Zagrebu već 10 godina održava Festival novog cirkusa. Još uvek ne znamo koje ćemo festivale obići ove godine sa novom predstavom, ali sam sigurna da će biti veoma interesantni!
foto: Umetnička organizacija Ludiffico
Šta najviše utiče na stvaranje vaših sadržaja i kako izgleda to „stvaranje“ modernog performansa? Koliko vremena i truda je potrebno za takav nastup?
Sve što stvaramo dolazi iz naših svakodnevnih situacija, događaja, razgovora, ili su naši sadržaji komentar na društvo u kom živimo. Što se pripreme tiče imamo razna iskustva - od jedne ili nijedne probe, gde pribegavamo improvizaciji, ili do priprema predstava po dva ili tri meseca. Najviše vremena je potrebno za razvijanje same veštine, bilo da je to žongliranje lopticama, čunjevima, ringovima, akrobatika na parteru, u vazduhu, sa partnerom, manipulacija vatrenim i nevatrenim objektima, ekvilibristika na štulama, monociklu, žici... a to je nešto čemu se svako ko odabere da se bavi ovim zanimanjem posveti maksimalno i kroz rad na svakom novom performansu samo unapređuje svoje znanje.
Vi se vodite kao začetnici savremenog cirkusa u Srbiji – zašto tako kasno savremeni cirkus, koji odavno buja u Evropi, dolazi ovde?
U Evropi, a posebno u Francuskoj, Britaniji i Rusiji, postoji izuzetno duga tradicija cirkusa, kao i akademije i srednje cirkuske škole, dok kod nas u celoj državi ne postoji nijedna sala koja je isključivo namenjena i opremljena svim potrebnim rekvizitima za uvežbavanje cirkuskih veština. One u većini slučajeva mogu biti izuzetno zahtevne i opasne. Iz tog razloga samo najuporniji - da ne kazem najluđi, mogu istrajati u nameri da vežbaju, kreiraju i posvete svoj život bavljenju ovim vidom umetnosti.
Beograd je prošle godine dobio još jedan nezavisni pozorišni prostor - Inex teatar. Novi Sad ima problem sa nedostatkom jednog takvog - pravog programskog prostora. Šta je potrebno da se promeni u našem gradu da bi neko uvideo ili posvetio dovoljno pažnje tom nedostatku?
Inex teatar je nastao inicijativom umetnika okupljenih oko zajedničke ideje da pozorište treba da postoji izvan pozorišnih zgrada i institucija. Iako je već igrano nekoliko predstava, prostor i dalje nema osnovne uslove za rad. Akcija prikupljanja sredstava je u toku, tako da i ovim putem pozivam sve koji su u mogućnosti da pomognu. U Novom Sadu je postojala slična inicijativa. Sećamo se svi situacije sa Društvenim centrom u kasarni „Arčibald Rajs“ i neslavnog izbacivanja odatle. Taj prostor i dalje ne sluzi ničemu, a gomila mladih ljudi i dalje pati zbog nedostatka prostora za rad. Potrebno je da se promeni svest ljudi koji o tome odlučuju, a da li će se i kada će se to desiti - veliko je pitanje.
Direktor „Drame” Narodnog pozorišta u Beogradu rekao je povodom Dana pozorišta da je naše pozorište živo, ali bez šireg značaja. Kakvo je vaše mišljenje o našem pozorištu danas?
Rekla bih da su pozorišta nedovoljno otvorena za mlade i kreativne ljude, a previše zatvorena u sopstvenim sistemima koji loše funkcionišu.
Kako biste opisali vezu između pozorišta i države?
Ta veza je, što bi rekao Fejsbuk, „It’s complicated”. Smeta mi isključivo ulaganje u institucije, dok se za samostalne trupe obično izdvaja veoma malo ili ništa. To mora da se promeni.
U različitim mestima u Vojvodini održavaju se radionice za mlade o „čitanju modernog pozorišta“. Po vašem mišljenju, kako mladi danas percipiraju pozorište?
Sam pojam moderno pozorište potpuno mi je čudan, to jest ne znam šta podrazumeva. Verovatno bi trebalo da odem na to čitanje kako bih odgovorila na ovo pitanje. (smeh) Predstave na koje odlazim su dosta posećene, pa i nemam baš utisak da ljudi izbegavaju pozorište. Verovatno određene predstave ne razumeju, ali i ne treba baš sve da razumeju. To je umetnost, zar ne?
Nema komentara