Novinar i književni i filmski kritičar Milan Vlajčić dobitnik je prve nagrade Fondacije Tanja Petrović za doprinos afirmaciji kulture i umetnosti u medijima.
foto: blic.rs
Književne i filmske kritike i oglede počeo je da objavljuje 1959. u listovima „Student“ i „Delo“. Uređivao je književne listove „Vidici”, „Gledišta” i „Književni glasnik”, a u „Mladosti“ i „Studentu“ uređivao je kulturnu rubriku. Za „Politiku” je 20 godina pisao filmsku kritiku, a od 2004. godine stalni je filmski kritičar i kulturni komentator dnevnog lista „Blic”. Jedan je od osnivača i prvi predsednik Suda novinarske časti u Nezavisnom udruženju novinara Srbije, član je Srpskog književnog društva i Srpskog PEN centra, Međunarodne asocijacije filmskih kritičara FIPRESCI, akademije AFUN i PANU. Bio je član međunarodnih žirija na filmskim festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji, Montrealu, Beču, Minhenu, Krakovu i Monpeljeu. Objavio je više knjiga i dobitnik je brojnih nagrada.
Prvi je dobitnik nagrade Fondacije Tanja Petrović koja je osnovana sa željom da se istaknu i podrže ličnosti koje su izuzetnim zalaganjem doprinele afirmisanju kulture i umentosti u medijima. Prerano preminula Tanja Petrović je kao dugogodišnja novinarka, urednica i autorka u redakcijama kulture, izdavačkim kućama i kao gradska sekretarka za kulturu svoj profesionalni život posvetila ovoj oblasti i njenom medijskom promovisanju.
U razgovoru za „Odjek”, Milan Vlajčić kaže da ovu nagradu nije očekivao, da su film, televizija i džez njegove velike ljubavi, da je bioskop njegove mladosti „kafanska formula nostalgičara”, a da je nostalgija jedna „opasna bolest”, te da je njegova mera kompromisa bila „bolje je da nešto prećutiš nego da uradiš nešto što će se kosi sa zdravom pameću, dobrim običajima i univerzalnim kulturnim standardima“.
Rekli ste da niste očekivali nagradu Fondacije Tanja Petrović za afirmaciju kulture i umetnosti u medijima.
– Ne da je nisam očekivao, već - kad je neko 55 godina u srpskom novinarstvu, najvažnije mu je da se ne obruka, da prijatelje i porodicu može da pogleda sa čistim obrazom, da se ne osramoti. Jer, u novinarskom poslu ništa se ne može sakriti. Kao u bistrom potoku - sve se vidi. Oni koji misle da novinarstvo služi za stvaranje karijere (sa automobilima, vikendicama) ili za povećanje kruga prijatelja, okrnjli su ugled profesije koju su izabrali. A kad je reč o nagradama, ja sam u prethodnim godinama pre ratova, kad je Jugoslavija bila velika zemlja sa ugledom (ma šta pričali oni koji su nju i nas upropastili), dobio sam sve najznačajnije nagrade koje nisam očekivao. Mogao sam i bez njih. Nagrada je kad od hobija napraviš posao. Divota!
Koliko su, prema vašem mišljenju, ovakve nagrade podsticajne za oblikovanje jednog autora, njegov dalji rad i „spasavanje“ kulture u Srbiji? Da li se na ovakav način možemo približiti evropskim standardima kulture?
– Nagrade ne mogu biti podsticajne, jer mogu samo da izazovu pogubnu iluziju da je to što radiš značajnije nego što jeste. Nagrade ne mogu da doprinesu „spasavanju” bilo čega, one obraduju rodbinu i prijatelje, i to je to. Približavanje evropskim standardima je mnogo tegobniji proces, a naše današnje novinarstvo je zbog pogrešne i pogubne politike na velikoj nizbrdici. Veliko je pitanje šta je definicija novinarstva danas, van usvojenih i nasleđenih medijskih formula.
Nakon 55 godina pisanja, o čemu vam je bilo najteže da pišete?
– Pošto razgovarate sa novinarom koji se u celoj dosadašnjoj karijeri bavio kulturom, umetnošću, medijima, otvoreno ću reći da su svi drugi novinarski poslovi, u vezi sa ekonomijom, politikom (našom ili svetskom) bili pod mnogo većim pritiskom i na znatno većim iskušenjima. Zato se i dogodilo da je početkom devedesetih, kad je sve počelo da se ruši u zemlji i našim životima, kulturno novinarstvo ipak bilo najmanje na udaru. Iz više razloga: kultura i umetnost su uvek bile „deveta rupa na svirali”. Naravno, i u kulturnim rubrikama je bilo alavog sveta koji je pokušao da igra na kartu ogavnog nacionalizma i širenja mržnje prema drugim narodima, mitologije nebeskog naroda i teorije zavere protiv najstarijeg naroda na zemaljskoj kugli. Takvih je ipak bilo malo, a opet je većina zadržala svest o kulturi i vrednostima koje ne podležu dnevno-političkim i čaršijsko-burazerskim prekrojavanjima.
Da li ste nekad morali da kalkulišete ili da pravite kompromise u toku svoje karijere?
– Kompromisi su sastavni deo života i ako vam neko kaže da nikad nije napravio kompromis, ili je hulja - ili budala. Veliki srpski pesnik Dušan Matić napisao je pre šezdesetak godina u „Politici“ da čovek ne može 24 sati da govori istinu, jer bi izgubio sve prijatelje i završio bi na đubrištu. Ali postoje kompromisi koji su pogubni, kao što su lakomislenost, neobrazovanost, sitni šićarluk, a sve to da bi se dodvorilo trenutnim vlastima. Moja mera kompromisa je bila ova: ako nešto ne možeš da kažeš otvoreno, možeš u ironiji, parodiji, lakim cinizmom… Kad su bila najgora vremena, ako ne smeš da napišeš ono što misliš, važno je da ono što misliš bud deo tvog pisanja. I bolje je da nešto prećutiš, a ne da uradiš nešto što će se kositi sa zdravom pameću, dobrim običajima i univerzalnim kulturnim standardima.
Koliko se vreme u kojem ste počinjali kao novinar razlikuje od današnjeg?
– Razlike su ogromne. Pošto imam odlično pamćenje, što je jedan od bitnih uslova da se ne izgubiš u prašini postojećeg, moram da kažem, pod uslovom da me neko optuži za nostalgiju, da je početkom šezdesetih godina prošlog veka novinarstvo bila časna i ugledna profesija. Postojali su listovi, od „Studenta“, „Vidika“, „Mladosti“, novosadskog „Indexa“, „Polja“ (sad je to časopis), do „Politike“, „Borbe“, NIN-a, „Beogradske nedelje“, „Danasa“, sa jakim kulturnim rubrikama i nidividualnostima koje bih mogao da ređam do broja 50. Od pomenutih, danas postoje samo „Politika“ i NIN, koji po svom dometu i profesionalnosti jedva da liče na izdanja iz onog vremena. Razliku su stvorili nalozi novih tehnologija, internet sa lakom novinarskom poddisciplinom kopi-pejst. I u velikom svetu je novinarstvo u velikim transformacijama, neki veliki listovi izlaze samo na onlajn, drugi se dobro drže, jer nije sve dato u njihovim onlajn izdanjima. Kod nas u ovoj sveopštoj pometnji na političkom i kulturnom polju, sa sve većom sirotinjom koja je plodno tle za svakakve ludosti, novinarstvo je apsolutno ugroženo, tako da nisu potrebni nikakvi profesionalni i obrazovni uslovi. Svako doveden sa ulice može da obavlja zadatke koje nameću nevidljivi finansijeri medija i borba sa opštom tabloidizacijom. O tome bih mogao da vam pričam puna dva semestra, ali to je već posao vaših profesora.
Vi ste novinar, književnik, filmski kritičar, kritičar medija... Šta vas od svega toga najviše određuje?
– Kad sam kao dvadesetogodišnjak napisao prvu filmsku kritiku o „Ljubavnicima” Luja Mala 23. decembra 1959. godine, nisam ni sanjao šta me sve čeka u životu. Tad sam studirao svetsku književnost kod sjajnih profesora (Nikola Milošević, Zoran Gavrilović, Vojislav Đurić, Lazar Trifunović) a kritikom sam se bavio redovno, bez pomisli na to da ću biti nešto drugo sem profesora svetske knjževnosti. Ali vremenom, pišući o knjigama, filmovima, kulturnim fenomenima, polako sam ušao u profesionalno novinarstvo, držeći se do danas pomisli da me sem kulture, zajedno sa kasnijom pojavom televizije, kao i ljubavi prema džezu, od Majlsa Dejvisa do Kita Džereta i novih snaga, ništa drugo u novinarstvu ne zanima kao izazov i tema. Imam utisak da me to spasilo.
Koji je bioskop vaše mladosti?
– Bioskop moje mladosti je kafanska formula nostalgičara, a nostalgija je opasna bolest. Od nje se ne umire, ali se gubi oštrina pogleda prema fenomenima koji više ne postoje. Dakle, taj bioskop se nekad zvao „Slavija“ (na istoimenom trgu), „Dušanovac“ (nema ga), „20. Oktobar“ (nema ga), „Balkan“ i „Jadran“. Svi oni su pregaženi zahtevima novih tehnologija (dolbi-tehnika, sinemaskop, blu-rej). Kao posledica korupcije na gradskom nivou i pogrešnog razumevanja da je klasičnom bioskopu odzvonilo. Beogradska opština je 2006. godine prodala mrežu od 14 bioskopa kao staro gvožđe. Sve te dvorane su spolja vidljive, neke pretvorene u poslastičarnice („Jadran“), a sve ostale služe kao deponije otpadaka, raj za glodare, miševe i gusenice. To je naša kulturna politika na delu.
Miki Manojlović je jednom izjavio da je kultura preduslov identiteta naroda. Slažete li se sa tim?
– Naravno, ali to nije Miki izmislio, to je temeljni stav svake civilizovane zajednice. To se nije tim rečima govorilo u negdašnjim vremenima, ali Rable, Šekspir, Montenj, Molijer, da ne ređam dalje, ponos su nacionalne i svetske kulture. Kultura koja meri identitet naroda sukobljavanjem sa kulturama naših suseda, koja nas zatvara u mitsku palanku, vodi u autizam i ratove. To smo već doživeli.
Zašto je u našem društvu tako lako degradirati kulturu? Da li je u pitanju samo novac?
– Kultura se ne može lako degradirati. Zapravo može, preko noći, ali gradnja nacionalnih kulturnih institucija kao što su SANU, Matica srpska, Narodna pozorišta u Novom Sadu, Beogradu, Vršcu i tamo gde ih je još ima, mnogo je teži i delikatniji posao. Nažalost, SANU i Beogradski univerzitet (mislim najpre na humanističke katedre) pod velikim su udarom retrogradnih, nacionalističkih, šovinističkih trendova. Pogledajmo samo kako pravoslavna crkva sa ljudima iz SANU nedostojno planira seobu praha Nikole Tesle u moj komšiluk – u portu Hrama Svetog Save. To, nadam se, neće proći, to bi bio veliki kulturni poraz. Nešto slično smo imali 1989. godine, kada su mošti Svetog cara Lazara (nit je bio svetac niti car) nošene kroz, takozvane, srpske zemlje kao Titova štafeta. Bila je to nedostojna provokacija koja je uzgred dovela do krvavog raspada zemlje. I gde su sad te „srpske zemlje”?! Samo da ne doživimo sudbinu večitih ponavljača.
Balet i pozorište u Novom Sadu jedva opstaju, a većina mladih obilazi kulturna mesta samo uz besplatnu kartu. Kako komentarišete situaciju u kojoj se nalaze ovakvi vidovi umetnosti u većim gradovima?
– To je sudbina svih uglednih beogradskih pozorišta koja su poslednje dve zime provodila u mraku i mrazu (zbog neplaćenih računa za struju), sa parama za jednu premijeru godišnje, tamo gde je prosek bio od šest do osam premijera. Da ne pominjem da u većini naših gradova nema stalnog bioskopa, pa se javlja ideja putujućeg bioskopa, kao u seocima iz ranog italijanskog neorealizma.
Ako prihvatimo činjenicu da je naš obrazovni sistem površan, rigidan i nekvalitetan, kao i da kulturna politika ne postoji kao sistem vrednosti, kako posavetovati mlade? Kakvo tle im je ostavljeno za napredak?
– To što ste nabrojali je znak opasnih vremena. Nedavno sam u jednom komentaru naveo čuvene reči Lorda imperijalnog admiraliteta Vinstona Čerčila, koji je posle početka užasnog bombardovanja Velike Britanije, 1940. godine, na predlog jednog admirala da se uzme od kulture, rekao: „A šta ćemo onda da branimo“?! Ako odustanemo od kulture, vraćamo se u plemenske zajednice, sa srpskim identitetom do prvog plota. Od ove tačke gde smo danas nema nazad, inače smo propali. Imamo kulturu, pisce, filmove, izdavače, prevodioce, festivale alternativnih filmova i pozorišnih scena. Sve se gradi na mišiće, uz ogromna individualna ulaganja, mimo zvanične kulturne politike koja živi na ruševinama nekadašnje sizifovske kulture. Ako podupremo prave stvaraoce i ideje, krenućemo napred. Nazad je lakše i ne boli. Ali to je neprocenjiv poraz.
Nema komentara