Goran Skrobonja je i pisac, i prevodilac, i izdavač. Preveo je na hiljade stranica vrhunske žanrovske književnosti sa engleskog jezika, a preko svoje izdavačke kuće Paladin objavio je neka od ključnih dela savremene naučnofantastične, horor i slipstrim književnosti.
Rođen je 1962. godine u Beogradu. Diplomirao je na beogradskom Pravnom fakultetu, a već više od 20 godina radi kao stalni sudski tumač za engleski jezik pri Okružnom sudu u Beogradu.Njegova najpoznatija dela su romani „Vojnici Korota“ (1992), „Nakot“ (1994) i „Čovek koji je ubio Teslu“ (2010), kao i zbirke priča „Od šapata do vriska“, „Šilom u čelo“ i „Tihi gradovi“. Najnoviji roman „Sva Teslina deca“ pojavio se neposredno pred Sajam knjiga i već је dobio popriličan broj pohvala.
Kako je nova knjiga odjeknula u javnosti, s obzirom na to da je ona prednastavak vašeg prethodnog romana, „Čovek koji je ubio Teslu“?
- Roman „Sva Teslina deca“ pojavio se u možda najnezgodnijem trenutku, neposredno pred Sajam knjiga, kada svi izdavači objavljuju najveći broj novih naslova. U tom moru novih knjiga lako se utope one koje nisu po nečemu momentalno prepoznatljive i atraktivne za najširi krug čitalaca. Stoga javnost praktično i nije upoznata s tim da su „Sva Teslina deca“ sada u knjižarama. Osim nekoliko gostovanja na radiju i izuzetno pronicljivog prikaza u magazinu Nedeljnik, mediji nisu bili u prilici da obrate pažnju na ovaj roman. Prva prava, velika promocija biće održana u drugoj polovini januara, i pretpostavljam da će tek tada reakcija javnosti biti prikladna.
Još jedna aktuelnost je da ste kandidat za Ninovu nagradu. Zaista je velika konkurencija, kao i svake godine, pogotovo kada je u pitanju vaš izdavač, ali kakve su vam prognoze i koliko verujete u „Svu Teslinu decu“?
- I moj prethodni roman „Čovek koji je ubio Teslu“ prošao je prvu „trijažu“ u konkurenciji za najugledniju književnu nagradu u zemlji, ali nije ušao u sledeći krug. Siguran sam u to da je ova knjiga bolje napisana i da ima čvršću strukturu od prethodne, ali veliko je pitanje hoće li, zbog svoje namerne postavke i mog omaža literaturi uz koju sam odrastao, romanima Žila Verna, Emilija Salgarija, Karla Maja ili Edgara Rajsa Barouza, ona moći da dalje konkuriše ostalim kandidatima, romanima koji se bave aktuelnijim temama ili predstavljaju veći odmak od tradicionalnog proznog izraza. Ukoliko se dogodi da „Sva Teslina deca“ prođu u sledeći krug, biću veoma zadovoljan, pogotovo kad se ima u vidu koliko je kvalitetnih i velikih srpskih pisaca ostalo u igri.
Čime ste se vodili u izboru ovakvog načina pripovedanja u kom preplićete istorijske likove i činjenice sa fantastikom?
- Oduvek me je privlačila alternativna istorija. Činjenica je da su mnogi značajni istorijski događaji imali svoj ishod zahvaljujući pukom slučaju ili minutima, pa čak i sekundama, tako da je pitanje „šta bi bilo kad bi bilo?“ izuzetno zavodljivo i vodi u neodoljivu intelektualnu igru. Uspeh „Čoveka koji je ubio Teslu“ pokazao je da čitaocima takva piščeva igra prija i da i sami mogu u alternativnoistorijskim delima da pronađu sopstvena pitanja i sopstvene odgovore. Istorijske ličnosti iz konkretne epohe, ovde govorimo konkretno o prvim decenijama dvadesetog veka, daju tekstu čar romantike i misterije. Kada ih smestimo u neistorijske okolnosti, prava igra može da počne.
Nedavno su se u magazinu NIN bavili idejom Nikole Tesle u popularnoj kulturi. Do sada je bio protagonista raznih knjiga, filmova, stripova i video igara. Da li je na izbor njega kao teme vaša dva pomenuta romana uticalo nešto od toga, ili je on jednostavno neiscrpna tema o kojoj publika voli da čita?
- Tesla je gorostas nauke, zagonetan i inspirativan lik, nesumnjivi genije i ekscentrik čiji život već dugo potpaljuje maštu svakoga ko sazna za to šta je sve postigao i sa kakvim se preprekama u životu susretao. Kada sam se pripremao za pisanje prethodnog romana, želeo sam zapravo da napišem knjigu o Nikodiju Mariću, junaku (ili anti-junaku) više mojih priča i novela, koji ima neobičnu sposobnost da putuje multiverzumom i prelazi iz sveta u svet. Naravno, za to sam morao da čitaocima pružim naučno objašnjenje, a onda sam pomislio - ko bi bio pogodnija figura kadra da otključa tajnu multiverzuma, nego Tesla? I potom, a šta bi bilo da je on imao mnogo bolje uslove za rad i mogućnosti da se nesmetano bavi izumima, i to u Srbiji? Ostatak je samo logični ishod tih razmišljanja. Nikola Tesla je postao najvažniji epizodni lik u toj knjizi. I da, prisutan je i u „Svoj Teslinoj deci“, a imaće još zapaženiju ulogu u trećem delu ovog ciklusa romana (nazivam to „Pričama iz Teslaverzuma“), sa radnim naslovom „Teslino zaveštanje“.
Da li to vaše „pomeranje“ istorije i intervencija fantastike, zarad stvaranja potpuno novog univerzima sličnog ovom postojećem, imaju nekih dodirnih tačaka sa Kingovim svetovima u „Mračnoj kuli“?
- Ako je i tako, onda je to sasvim nehotice. King je svoj fantastični svet iz ciklusa o Mračnoj kuli izgradio na spoju srednjevekovnih viteških legendi i ništa manje očaravajućih mitova sa Divljeg zapada. Ja sam kombinovao, kao što smo videli, alternativnu istoriju sa naučnim postulatima kvantne fizike, uz primese trilera. Nikada ne bih svesno pokušao da oponašam Kingov stvaralački postupak, ali određeni uticaji onoga što čitamo prisutni su, hteli mi to ili ne.
Koliko cenite ovog velikana, koji je mnogo uradio za horor, uprkos činjenici da je već odavno u komercijalnom književnom svetu?
- Cenim ga izuzetno, premda moram da priznam da sam praktično prestao da pratim njegova dela otprilike posle romana „Duma Key“. Nije to zato što mislim da danas piše slabije nego pre dvadeset ili trideset godina, već prosto zbog toga što sada više nema te svežine kojom su odisale njegove priče i romani s kraja sedamdesetih i tokom osamdesetih godina prošlog veka. Naravno, knjige „To“ i „Uporište“, koje sam preveo na srpski, za mene su vrhunac njegovog stvaralaštva, ali isto tako veoma volim i romane kao što su „Mrtva zona“, „Kristina“, koja je daleko bolja nego što bi se to moglo pretpostaviti na osnovu istoimenog filma Džona Karpentera, ili „Groblje kućnih ljubimaca“. Sada čitam neke druge autore, ali stvaralaštvo Stivena Kinga imaće uvek posebno mesto u mom srcu.
Preko svoje izdavačke kuće Paladin objavili ste popriličan broj dela britanskog pisca naučne fantastike Ijana Mekdonalda. Dopada vam se njegova vizija?
- Mislim da je Mekdonald jedan od najnadarenijih, najelokventnijih i najvizionarskijih pisaca koji su danas aktivni u žanrovskom stvaralaštvu. Paladin je dosad objavio šest njegovih knjiga, od toga pet romana i posebnu zbirku priča „Knjiga izgubljenih snova“, koju sam priredio uz njegovo odobrenje, isključivo za srpsko tržište, tako da ovu zbirku ne možete, kao takvu, naći ni na jednom drugom jeziku. U njoj sam sakupio, prema mom mišljenju, Mekdonaldove najbolje priče koje tako, na jednom mestu, pokazuju sav raspon njegove imaginacije, a ima tu bogami i priča iz niskotiražnih časopisa do kojih je danas izuzetno teško doći... Mekdonald je bio gost Paladina za vreme beogradskog Sajma knjiga 2010. godine i promovisao je tom prilikom ovu knjigu. Nastaviću da prevodim i objavljujem njegove knjige, po jedan do dva naslova godišnje, i sledeći na redu je njegov izvanredan roman iz 1995. godine „Srca, ruke i glasovi“.
Pošto se bavite i prevođenjem i priređivanjem dela, većinom horora i naučne fantastike, kolika je odgovornost kada morate da prenesete misli velikih pisaca, iako se time bavite već toliko dugo?
- Ako nešto radite dovoljno dugo i ako imate nešto talenta za to, bila posredi neurohirurgija ili puko prevođenje, steći ćete u određenom trenutku sasvim dovoljno iskustva i samopouzdanja da relativno lako obavljate i najteže i najkomplikovanije poslove. Istina je i to da vam određeni tekstovi više „leže“ nego drugi, što samo znači da su poetika i stil autora relativno bliski vašima. Moram da kažem da spadam među one prevodioce koji ne smeju da se žale na izbor knjiga koje dobijaju da rade. Zaista uživam kad god prevodim neku Mekdonaldovu, Brajsonovu ili Vonegatovu knjigu, tada je to zaista onaj slučaj kada spajate posao i zadovoljstvo.
Pripremaju li se možda neka nova izdanja, prevodi?
- Trenutno radim na prevodu najnovije knjige Bila Brajsona „Jedno leto: Amerika 1927.“ za Lagunu, o izuzetno zanimljivoj godini u američkoj istoriji, kada je Lindberg preleteo Atlantik, kada je bejzbolom carevao Bejb Rut, u doba čarlstona, ranog džeza, gangstera i prohibicije... Zatim sledi prevod takođe veoma zanimljive biografije Dž. D. Selindžera iz pera Dejvida Šildsa i Šejna Salerna,za Admiral Books iz Beograda, knjiga koja je ove godine bila na svim top listama izdanja publicistike širom sveta. Takođe, moj Paladin priprema brojna nova izdanja, ali među njima se najviše radujem romanima „Doručak šampiona“ i „Kolariću-Paniću“ velikog Kurta Vonegata, za koje sam obezbedio autorska prava i pripremam prevode. Takođe, pripremam i svoju četvrtu zvaničnu zbirku priča pod naslovom „Poklade“, kao i neka obnovljena izdanja. Mislim da će, makar što se mene tiče, 2014. godina, u književnom smislu, biti veoma interesantna.
Beskrajno je zanimljivo vaše kratko štivo „Bleferski vodič za horor“, u kom se na sarkastičan način igrate sa istorijskim presekom horora. Sve vreme vešto igrate po tankoj liniji između instant kursa (podučavanja) i pravog i iskrenog ismevanja takozvanih poznavalaca horora. U ovo moderno doba imamo sve više ovakvih „vrsnih“ poznavalaca strave i užasa, zbog čega je to tako? Horor je i dalje „in“, ili se nešto menja?
- Nisam siguran kakva je situacija danas, pošto se već duže vreme hororom bavim tek marginalno. U vreme kada je pisan „Bleferski vodič za horor“, sredinom devedesetih, pratio sam formulu serijala takvih malih vodiča za blefiranje o raznoraznim temama, shvativši da mi je to jedina prilika da napišem nešto iole nalik na horor enciklopediju. Pritom sam se izvanredno zabavljao, što na svoj, što na tuđ račun. U međuvremenu, horor je, zahvaljujući megauspešnim TV serijama, kao što su „Okružen mrtvima“, „Američka horor priča“, pa i „Izgubljeni“, postao deo mejnstrima i verovatno je nepovratno izgubio onaj oreol subverzivnosti. Ipak, uvek će biti zanimljivih nezavisnih autora, a isto tako i strasnih poklonika koji će pratiti ono što se dešava u žanru. I mislim da je to dobro.
Imate velikog izdavača iza sebe, ali kako gledate na pomamu za knjigama poslednjih godina i činjenicu da je i tu zarada došla u prvi plan, pogotovo u svetu?
- S obzirom na to da se bavim knjigom kao pisac, prevodilac i izdavač, a povremeno i kao urednik, sasvim mi je jasno da kompromis mora da postoji. Pretpostavljam da mislite na pomamu za komercijalnim knjigama kao što su „50 nijansi sive“, dela popularne psihologije, bezbrojne knjige o teorijama zavere ili ono što pišu ljudi sa estrade, i nemam ništa protiv objavljivanja i prodaje takvih knjiga u ogromnim tiražima iz jednostavnog razloga što će tako stečen novac omogućiti izdavačima da objavljuju i one manje komercijalne naslove, poeziju, neka kapitalna dela i, najvažnije od svega, mlade domaće autore. Bez obzira na trajnu krizu, bez obzira na statistike o pismenosti i čitanju u Srbiji, koje su poražavajuće, imamo danas situaciju da je knjižarsko tržište mnogo uređenije nego pre, poštuju se pravila igre, veliki i snažni izdavači i knjižari postavljaju visoke standarde i na neki način predvode one srednje ili male, omogućavaju svojim poslovanjem i njima da opstaju i plasiraju svoja izdanja čitaocima. Ako će to omogućiti prodaja više desetina hiljada „knjiga“ kakve starlete ili kuvara popularnog TV lica, zašto ne podržati to?
Nema komentara