Novosadska spisateljica Vitomirka Trebovac rođena je 1980. u Novom Sadu. Kako sama kaže, opsednuta je čitanjem. Objavila je zbirke pesama „Plavo u boji“, „Sve drveće, sva deca i svi bicikli u meni“, a nedavno je objavila i novu zbirku poezije „Dani punog meseca“.
Foto: Nedžad Horozović
Kako bi ste ukratko opisali ko je Vitomirka Trebovac i kada ste počeli da pišete poeziju?
– Ja sam žena koja čita. Najviše sam to. Prvu pesmu sam napisala kad sam naučila da pišem. Zvala se „Vreme“ i to je, u stvari, moja jedina pesma koju znam napamet:
„Moj sat kuca tika taka / Prvo ga mama navije / A onda baka / Baka se pita šta to kuca / Misli da sat štuca“.
A kontinuirano sam počela da pišem u srednjoj školi.
Šta znači naslov zbirke „Dani punog meseca“?
– Naziv je došao iz knjige i govori upravo o tim danima – danima punjenja, pražnjenja, pojačane emotivnosti. Sve pesme su iz života i uglavnom govore o običnim i svakodnevnim stvarima.
Gde pronalazite inspiraciju za stvaralaštvo?
– Inspiriše me život u svim svojim oblicima, ali najviše ljudski život i čovekova borba da preživi svaki pojedinačni dan. Interesuje me sve što je živo, tako da i pesme pišem tamo gde osetim taj život.
Kako izgleda proces nastanka jedne zbirke?
– Kod mene to traje nekoliko godina. Dakle, pišem godinama pesme, onda ih dorađujem, izbacujem, dodajem i kad bude gotovo, a gotovo je kad se već nagomila dosta stvari, onda to ide u knjigu, pa se opet malo uređuje i na kraju, kad smo svi zadovoljni, ide napolje.
Ko je prva osoba koja čuje Vašu novu pesmu?
– Jako retko dajem pesme na čitanje, jer su u toj prvoj fazi one još sveže i imam neku vrstu stida, nije mi prijatno ako ih neko drugi čita. Potrebno je da prođe dosta vremena, da se pesma odlepi od mene i da ja steknem utisak da je ona sad sama, svoja, da je gotova i da više nema veze sa mnom – onda dajem na čitanje. To je obično u fazi kad spremam knjigu. Najčešće Zdravku i Milijani, oni su najbolje što sam dobila na Filozofskom i sa njima inače najviše pričam o književnosti, već 20 godina. Pored njih, naravno, pesme vidi i moja porodica, to jest Srđan.
Ko su autori koji su uticali na vaš stil pisanja? Šta ste čitali kao mali, a šta danas?
– Čini mi se da su na stil najviše uticali američki bit pesnici, Prever i Milena Marković. Negde između njih sam se kretala i verovatno je sve to uticalo. Ali, suštinski, knjiga koja je na mene jako uticala u smislu oslobađanja i potrage za sopstvenim glasom – to je Valjarevićev „Zimski dnevnik“. Ja sam tu knjigu slučajno kupila, kod Mulića u knjiźari, onako sam je, iz neke gomile izvukla. To je izdanje Radio B92 iz 1995. Imala sam 16 godina i za mene je ta knjiga bila novi svet. Čitala sam je godinama i pod utiskom te knjige sam puno pisala. Kasnije sam bila u Poljskoj, na nekoj slavističkoj konferenciji i sad, mi smo bili studenti iz Srbije, pod sankcijama, prvi put putujemo i, naravno, bez love smo i sve to. Putovali smo vozom dva dana do tamo, a kad smo stigli, dočekali su nas njihovi studenti slavistike, koji su nam bili domaćini. Mene je moja studentkinja odvela u sobu svog brata i svi su bili jako fini, a mi, naravno, nismo poneli njima nikakve poklone, samo smo tako došli, nespremni. I meni je to sve bilo strašno, jer moja mama čitav život svuda vuče kese i poklone i ja sad dolazim u drugu državu, ljudi me uvode u svoju kuću, a ja praznih ruku. I naravno, jedino što sam imala od knjiga bio je taj Valjarević i ja ga poklonim mojoj studentkinji. Nas dve smo posle toga postale jako bliske drugarice i godinama smo se družile i putovale jedna kod druge i nije mi žao, ali više nikad nisam mogla da nabavim to izdanje. Tek sad, pre nekoliko meseci sam je pronašla na Kupindu i sad je ponovo imam. Sa 15-16 sam čitala bitnike, pa onda klasike, a uvek sam čitala mnogo i domaće pisce, redovno sam pratila šta se objavljuje kod nas (mislim na sve naše YU književnosti, koje se pišu na BHS jeziku). U stvari, ja baš volim domaću književnost, to i sad najviše pratim i čitam. Ovi novi svetski besteseleri, marketinški isforsirana književnost, prvi s liste NY Times-a i to, uglavnom je sve bez veze i to ne čitam. Volim kad otkrijem dobrog pisca, onda čitam sve što je napisao.
Kako vam deluje pesnička scena u Srbiji?
– Deluje mi živo. Ne uspem baš sve da iščitam, ali bar prelistam većinu stvari. Čini mi se da mnogo ljudi piše i da sve više ljudi čita poeziju i to je već dobro.
Da li trenutno radite na nečemu i šta vaši poštovaoci mogu da očekuju?
– Pišem kao uvek, svojim redovnim ritmom, a on je neredovan. Verovatno će za nekoliko godina opet biti neka knjiga, ali sad je rano da pričam o tome. Ja, u stvari, i nemam nikakvih planova oko toga, još. Možda mi je jedini plan da pišem knjigu za decu, jer sam nešto počela pa stala, eto, to mi je možda jedini plan.
Nema komentara