U želji da sačuva tradiciju antikvarnih knjižara Orfelin, Milenko Vlaisavljević je 2012. godine otvorio „Lemijevu knjižaru“ na Grbavici, novosadskom naselju čije ulice nose imena poznatih književnika poput Kiša, Tolstoja, Gogolja i Šantića. Međutim, zbog dugova prema javnim preduzećima njen rad je neizvestan.
Vest o zatvaranju knjižare u Puškinovoj 40, koja nije samo predstavljala utočište za antikvarne i retko tražene knjige, već je funkcionisala i kao literarni klub i mesto na kojem su se proslavljali rođendani pisaca: od Danila Kiša, preko Mike Antića, Šekspira, Balzaka, Lorke, Puškina, Džojsa, Hesea, do Horhea Luisa Borhesa kroz svojevrsna intimno-javna čitanja njihovih dela, izazvala je dosta pažnje u javnosti. U želji da pomognu Milenku u očuvanju knjižare neki od vernih čitača i posetilaca pokrenuli su akciju na Fejsbuku „Kupi knjigu u Lemijevoj knjižari i podrži kulturu". Koliko je akcija na društvenim mrežama bila uspešna Milenko za Univerzitetski odjek kaže:
– To je neki mladi svet postavio, obavestili su me, ali nisam učestvovao u smišljanju pa nisam ni znao da je ona vremenski ograničena. Zašto da na bilo šta što smatramo dobrim stavimo rok trajanja? Akcija ne bi trebalo da bude kratkoročna, već da na neki način postane deo svakodnevnog života, u smislu da se proširi svest o očuvanju nekog segmenta kulture. Otrežnjujuća je činjenica da ne postoji potreba za kulturom kod Novosađana, da jednom godišnje nemaju vremena i novca za sebe i svoje potrebe. Samo od nas zavisi.
Ipak, knjižara je u proteklom perodu bila posećena više nego inače. Da li je ostvareni pazar dovoljan da pokrije dugove?
– Nismo ni blizu iznosu koji je potreban da bi knjižara nastavila da živi. Za sada ja lično gledam kao da sam i dalje pred zatvaranjem. Do 23. decembra mora sve da se završi jer tada ističe ugovor. Tokom proteklih nekoliko dana neki dobrohotni ljudi koji dolaze u knjižaru tragom ove akcije i pitali su me za moj problem. Želim da kažem da ja nemam problem, Novi Sad ima problem. Građani Novog Sada imaju problem ukoliko im treba knjižara, u suprotnom nemaju ni oni problem.
Iz Skupštine grada i dalje čekate odgovor. Da li je uopšte bilo reakcije od strane gradskih vlasti?
– Imao sam jedan razgovor sa gospodinom Rožićem koji je član Gradskog veća za kulturu, nakon kog je on nazvao Poslovni prostor i preneo im da imamo preporuku grada, te da u okviru svojih mogućnosti iskažu razumevanje. Iz Poslovnog prostora su me nazvali i rekli da imaju dobru volju da se produži ugovor koji krajem decembra ističe i da se uradi reprogram za dug, kako bi se omogućila isplata u ratama. Međutim, morao bih da nađem nekog ko će garantovati da će dug biti isplaćen. Ja nemam garanta. Da imam, verovatno bih od njega pozajmio novac.
Iako ne postoji dugo, Lemijeva knjižara je postala kultno mesto u gradu, svojevrsna ustanova kulture, te se postavlja pitanje da li ljudi prepoznaju nužnost njene egzistencije?
– Neki minimalni procenat Novosađana prepoznaje da ima potrebu za kulturom i da tu svoju potrebu zadovolji jednom godišnje, ovakvo mesto bi opstalo i ne bi bio potreban niko sa strane da ima razumevanja da nam dozvoljava rad ili ne. To bi živelo samo od sebe. Čak i da se odazivom građana do kraja godine bude pojavio taj novac, isplati dug i produži ugovor, a u sledećh pet godina ponovo ne bude nikoga u knjižari, pa u čemu je onda poneta? Da li nam treba ili ne treba antikvarna knjižara, svakako ne možemo kratkoročno da gledamo. Ako nam treba onda treba da je koristimo.
Kakvo je interesovanje mladih za antikvarne knjige?
– Šta se pružalo mladima u poslednjih 25 godina, šta je moglo da formira mlade? Tu sam video ogromnu prazninu. To je možda neka sinergija – kada sam otvarao knjižaru uvideo sam potrebu mladog sveta da na drugačiji način provode svoje vreme. Za one koji se ne prepoznaju u kladionicama ili kafićima, a ovaj vid ne traži troškove, jer ako ne pronađete ništa za sebe ne morate ništa ni da potrošite tu, a usput tražeći možete prilično ugodno da provedete vreme. Ja imam potrebu za njima, povezano je.
U Lemijevoj knjižari antikvarne knjige zauzimaju najviše prostora na policama, ali se mogu nabaviti i nova izdanja. Koji su kriterijumi za odabir novoizdatih knjiga?
– Pokušao sam da proširim ponudu u Novom Sadu, želeo sam da tu bude i knjiga kojih možda i nema u drugim knjižarama ili možda na neki drugačiji način barataju njima. U pitanju je nekoliko izdavača koji nemaju maloprodaju ili su zbog specifične uređivačke politike manje zanimljivi u trgovačkom smislu. Uglavnom to je odraz mog ličnog ukusa, knjige iza kojih ja lično mogu da stanem i za koje mislim da imaju neku vrednost.
Nedavno je Novi Sad proglašen za Evropsku prestonicu kulture za 2021. godinu a polako ostaje bez jedinstvenog kulturnog utočišta?
– Možemo da ga proglasimo i za prestonicu svemira, ali da li to ima ikakvko utemeljenje? Meni to liči na opet ono kratkoročno sagledavanje bilo čega, tek se ulazi u tu priču o građenju prestonice Evrope i verovatno će se kroz godinu ili dve dana neko možda i dosetiti da bi bilo jako dobro da postoji antikvarna knjižara, jer je to važno. U multikulturalnoj sredini kao što je Novi Sad, ona ima još veću važnost za očuvanje kulturne tradicije svih naroda koji ovde žive, ali ako je ne bude neće je niko napraviti preko noći.
Nema komentara