Krajem septembra, na 25. godišnjicu Neksus instituta, u Holandiji je organizovana debata između jednog od vodećih mislilaca konzervativne struje, evroazijca Aleksandra Dugina i jednog od vodećih mislilaca liberalne struje, atlantiste Bernar-Anrija Levija. Ovaj događaj bio je povod za razgovor sa Slobodanom Reljićem, koji se u svojim izlaganjima često bavi pitanjima liberalne demokratije i njenog uticaja na društvo. Kao novinar koji je dugo godina uređivao NIN, neizostavna tema razgovora bila je i stanje u medijima danas, kao i trenutni položaj ovog nedeljnika na medijskoj sceni. Takođe, ovo je bila prilika i za razgovor o bitnim temama o kojima pomenuti sociolog piše u svojim knjigama o medijima.
Slobodan Reljić rođen je u Tesliću 1954. godine. Bio je glavni i odgovorni urednik NIN-a od 2002. do 2009. godine, a objavio je i 4 knjige: Odumiranje slobodnih medija, Kriza medija i mediji krize, Mediji i Treći svetski rat, Bukvar medijske pismenosti. Od 2014. godine predaje sociologiju na Učiteljskom fakultetu u Beogradu. Portal Lupiga svojevremeno ga je svrstao u 50 najuticajnijih ljudi u medijima, stavivši ga na 21. mesto.
Dugin je izjavio da se različitost nacija i njihovih kultura ne poštuje, jer su zapadne vrednosti predstavljene kao univerzalne vrednosti, a svako ko odbija da ih prihvati postaje protivnik otvorenog društva. Kakav je Vaš odnos prema uticaju globalizacije na današnji svet?
- Globalizam s kojim se mi suočavamo je projekat zapadne civilizacije da ovlada
svetom. Kad je Amerika ostala jedina supersila oni su razumeli da je kucnuo njihov čas. To je večna želja ambicioznih ratnika u svim epohama. Ali to, srećom, nikom nije uspelo. Ni Aleksandru Makedonskom, ni Cezaru, ni Džingis Kanu, ni Sulejmanu Veličanstvenom, ni Napoleonu, ni Hitleru. Problem sa Amerikancima je što su oni želeli da okupacija bude totalna pa i da je okupirani doživljavaju kao svoj dobitak. Oni sistematski teraju narode da slave svoju poniženost. To je moglo da im padne na um jer je to društvo otpadnika koji su uspeli. To je brutalna i netolerantna sila koja upravo zbog toga ne može da dugo traje iako su koristili i najrazvijenije propagandne metoda u istoriji.
Dugin navodi da je Fukujama liberalnu demokratiju definisao kao vladavinu manjine nad većinom. Koliko ste saglasni sa tim mišljenjem?
- Već dvadesetih godina prošlog veka demokratija je javno definisana kao vlast
manjine nad većinom, na primer kod Edvarda Bernajsa, oca PR-a. Međutim, javno ponašanje je bilo po logici tih tehnika manipulacije – znamo da je najbolje da zemljom upravlja prosvećena i moćna nevidljiva vlada, ali nećemo žaliti reči za pohvale demokratije. Kad se pojavi neka opasna snaga, manipulacija ustupa mesto sili i sledi likvidacija. Kao, na primer, levičara u prvoj polovini XX veka. Najpoznatiji glumac svih vremena, temelj Holivuda, Čarli Čaplin zato što je bio komunista, iako ne i agitator, morao je pobeći iz Amerike. Tom zemljom vlada sila koja je u naddruštvu, nedodirljiva i za javnost i za zakone, a njen vrhunski interes je profit. Sve ostalo, pa i narod ima samo upotrebnu vrednost. Sad je to iz mraka moći izronilo kao duboka država. Tako javno vidljiv rascep između oglašenog i stvarnog nije postojao ni u Savezu Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR).
U knjizi „Bukvar medijske pismenosti“ navodite podatke humanitarne organizacije Oksfam da „osam najbogatijih ljudi na svetu kontroliše vrednost koja odgovara onome čime raspolaže polovina najsiromašnije svetske populacije“. Koje su posledice takvog društva?
- Istorijski, takvo društvo ne može da opstane. Manipulacijom najveće medijske
mašinerije u istoriji čovečanstva ovo stanje se održava kao masovna hipnoza, ali ako hipnotisani ne bi bili sposobni da se probude oni bi nestali. Pomreće od gladi i zime. Od milosti čovečanstvo ne može živeti. Kapitalizam jeste društvo koje je uspostavilo najveću proizvodnju dobara u istoriji, ali je donelo i najveće društvene razlike u istoriji. I najveću otuđenost čoveka od čoveka. Alan Badju, francuski filozof, kaže kako u tom potrošačkom društvu žive dve grupe: jedna, koja ima manje ili više para i njih nagovaraju da te pare što brže troše jer se tako održava krvotok sistema, a druga grupa nema para, i njoj se objašnjava da su sami krivi što se nisu snašli u društvu obilja, ali da im se pruža šansa. Rimljani su u doba „Propasti i opadanja Rimskog carsta“ davali hleba i igara. Zapad bi da sve to svede samo na igre. Igre su zamajavanje, mora da se nešto i jede.
Simbolično je to što ste, kao kritičar korporacija, prestali da budete urednik nedeljnika NIN nedugo posle njegove prodaje kompaniji Ringier. Na koji način je prodaja uticala na promenu uređivačke politike?
- Nema u kapitalizmu ništa važnije od vlasništva. Vlasništvom stičete pravo
da činite ono što vam je volja i interes. Prodaja NIN-a kao srpske kulturne vrednosti stranoj korporaciji je deo funkcionisanja kolonijalne demokratije. NIN je praktično predat korporaciji. Plaćena cena, na očigledno nameštenom tenderu, nije ni izdaleka dobacivala do cene NIN-ovog prostora u centru grada. U tome su aktivno učestvovale tadašnje srpske vlasti. I onda je sve išlo kao po loju. To su danas i po broju zaposlenih i po statusu u kompaniji ostaci ostataka NIN-a. To što vi zovete uređivačka politika je neotuđivo pravo vlasnika, a korporativno uređivanje ovog društva je usklađeno na svim nivoima. U Skupštini se donose zakoni koji se pišu u Briselu, u MMF-u prave program ekonomskog oporavka, Univerzitet sledi samoubilačku logiku Bolonjske deklaracije, mediji lobiraju za EU čak i kad iz Brisela jave da nema proširenja... Originalni NIN, sa svojom osnovnom postavkom je tu anahron. I onda je samo skliznuo u stanje da se pogled na stvarnost vesternizuje do mere kad je pominjanje srpskog nacionalnog interesa u direktnom sukobu sa uređivačkom politikom. To je stanje stvari, ali te moćne srpske kulturne činjenice se ne troše lako. Možda će doći čas kad će, recimo vaša generacija, NIN obnavljati po treći put. Ne treba biti malodušan.
U prethodnih nekoliko godina, sloboda medija u Srbiji sve se više negira. Poznato je da su kroz istoriju dva glavna oruđa opozicije u borbi protiv vlasti bila zahtevi za slobodnu štampu i demokratiju. Uglavnom se dešavalo da dolaskom na vlast malo toga bude promenjeno. Da li u Srbiji stav o nedostatku slobode medija ima uporište?
- Nema slobodnih medija u ovoj zemlji. I to nikome ko odlučuje o uređenju ovog
političkog sistema nikad nije bio cilj. Uvek oni koji dođu na vlast uzmu sve, a mediji se raspinju između dve lojalnosti: našoj vlasti i stranim ambasadama. Pre svega američkom ambasadoru. Ovakvi mediji su životno zavisni od ova dva centra moći. I ovakvi slobodni mediji trajaće do god budemo živeli u sistemu kolonijalne demokratije. Tu se istina jedino utvrđuje u rijaliti šouima. Otud njihova popularnost. Kad ste narod jedino tu možete videti šta se tačno dešava. Sve ostalo je iza neprozirniih kulisa i potopljeno u more laži, obmana, poluistina. Tako se troši kredibilitet tzv. nezavisnih medija. Živimo u vremenu da čak i kad imate nešto istinito da kažete više vam niko ne može verovati.
Nema komentara