Nova knjiga Slaviše Lekića pod nazivom „Svaka čast Vučiću“ promovisana je prošle nedelje u novosadskoj „Fabrici“. Knjiga se sastoji od izjava predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića u periodu od njegovih političkih početaka, pa sve do danas, a autor je prilikom promocije rekao da Vučić mrzi novinare.
Foto: Medija centar Beograd
„Verujem da Vučić nikoga ne mrzi kao novinare, a razlog je taj što nije uspeo da se dokaže na tom polju. Kad je bio mlađi, nekoliko njegovih televizijskih priloga su ocenjeni kao nesupeli“, rekao je Slaviša Lekić prilikom promocije.
Nekadašnji urednik „Reportera“, vlasnik i urednik „Statusa“, autor dokumentarnog serijala „Mediji u Srbiji – hronika propadanja“, aktivni tviteraš, i, kako sam za sebe kaže, težak egomanijak, u arhivu svojih izdanja ove godine dodao je i knjigu „Svaka čast Vučiću“, za koju su mesto na svojim policama pronašle samo dve knjižare, Beopolis i Zepter Book Store. Lekić je 2013. godine izdao knjigu sličnog koncepta čiji je glavni junak sadašnji predsednik Srbije, Tomislav Nikolić. Druga razlika je ta što je ova knjiga pronašla svoj put do svih knjižara.
Iz razgovora sa potencijalnim distributerima knjige, Lekić je saznao da nije odbijen zbog konkretnih pretnji, već pretpostavke da bi nekoliko razbijenih izloga nanelo veću štetu nego što bi prodaja knjige donela koristi.
Da je knjiga „Svaka čast Vučiću“ izašla u periodu kad i „Zamlaćivanje – politička autobiografija Tomislava Nikolića“, u kojoj meri bi nešto bilo drugačije? Da li je za (ne)uspeh knjige značajniji glavni junak ili društveno-politički kontekst u vreme izlaska?
– Očigledno je ovo prvo u pitanju. Knjiga „Zamlaćivanje“, naslovljena po nadimku „Zamlata“ koji sam „dodelio“ bajčetinskom lideru, izašla je pre nešto više od dve godine u vreme najveće popularnosti Tomislava Nikolića, bez problema je distribuirana i bez ikakvog problema rasprodata. Knjiga „Svaka čast Vučiću“ nije dobila šansu na tražištu. U redu, zbog konteksta koji karakteriše strah od najmoćnijeg čoveka u zemlji. Dakle, glavnog junaka knjige i, nažalost – naših života.
Na početku tribine ste pozdravili sve botove. Koji je vaš način borbe protiv njih?
– U ignorisanju je lek. Nikakvi pesticidi i insekticidi: samo ignorisati i samouništiće se. Mada, Srbija je ovo i kad se ta fela oponenetata zapatila ovde, biće teško da ih se otarasimo. Uzgred, „botovi“ postoje jedino u Srbiji, u ovom delu sveta. Nigde u regionu ih nema, a u Srbiji su pustili jake korene. To više govori o slabosti društva nego o jačini „botova“.
Kako je došlo do toga da RTS, javni servis, postane Vučićev megafon, kao što ste rekli u intervjuu za „Vreme“?
– Nije to patent Vučićeve vlasti. Oduvek je RTS bio uz vlast. Oni nikad nisu dovodili ljude na vlast ali su uvek plivali uz svaku ekipu koja je tu vlast osvajala. Od Broza, preko Slobe, sve do Tadića i Vučića danas. To vam je u mentalitetu ovog naroda. Negde početkom devedesetih ode Vuk Drašković u neku zabit i sedne da drži predavanje seljacima. Šta god da kaže, oni odobravaju i pozdarvljaju aplauzom. Traje to jedno sat vremena i na kraju Drašković sav važan ustaje, odmahuje i kaže:
„Dobro, ljudi, lepo se ispričasmo, znači mogu da račanum na vase glasove?“
„A, ne, glasamo za Slobu“, kaže jedan od njih.
„Ali, kako za Slobu, kad se sve slažete sa mnom?!“
„Jeste, ali za tebe ćemo da glasamo kad dođeš na vlast!“
Radio televizija Srbije je samo ogledalo društva.
Koliko o slobodi javnog govora govori činjenica da ste zbog kritike vlasti na nacionalnoj televiziji optuženi za učestvovanje u državnom udaru?
– Kom državnom udaru? Zar nije premijer rekao da državnog udara nema?! Evo, nema ni četiri nedelje od kako je on najavljen, a u medijima nema ni „D“ od državnog udara. Ostale su samo mete na čelima onih koji su targetirani kao „učesnici“ državnog udara. I sad u Srbiji, zemlji paradoksa, imate novi pardoks: državnog udara nema, ali su mete ostale. I u te mete ciljaju i pucaju i dan danas, ko god hoće, iako, ponovljam – državnog udara nema!
Da li smatrate da vam je bezbednost i dalje ugrožena? Da li vas i dalje prate?
– Ne bih o tome javno, zaista, to je moja i stvar moje porodice. Državu tu ionako ne interesuje.
Da li smatrate da će pritisci javnosti na premijera da smeni ministra Gašića uroditi plodom? Da li su se novinari kasno probudili, ili još uvek traje bitka za čast profesije?
– Bata je izjavio da voli premijera, premijer je obznanio da voli Batu i da li će ga smeniti ili ne, koga to danas briga? Možda treba pitati one ljude koji su u onoj noći zbog onoga ostali bez sedmoro svojih bližnjih. Što se medija tiče – nema bitke za čast profesije. Bunt je trajao jedno predveče, završen je ujutro kad je, uprkos dogovoru o bojkotu keramičara na funkciji ministra odbrane, njegovu konferenciju za medije posetilo više ljudi nego što je pratilo Putinovu posetu Beogradu. Novinarke ne kleče i ne treba da kleče ali profesija je definitivno na kolenima. Ne zbog Gašića i sličnih hohštaplera, već – zbog sebe.
Snimili ste dve nove epizode serijala „Mediji u Srbiji – hronika propadanja“ koje su u vezi sa aktuelnim dešavanja. Gde vidite radnju naredne, 11. epizode ovog serijala?
– Narednu 11. emitujem na „TV Otpor“, iz bunkera smeštenog 300 metara ispod vrha Fruške gore, na jedinoj slobodnoj teritoriji. Epizoda nosi naziv: „Izađite na izbore jer… – Vučiću pederu“. Premijerno emitovanje 21. januara 2021. godine.
Rekli ste da niko nije direktno zabranio izdavanje knjige, već da je na delu autocenzura zbog mogućih posledica. Kako se protiv toga boriti?
– Hrabrošću. Glava gore, pogled napred, jer – tako je lepo biti slobodan!
Nema komentara