MARIO LIGUORI: Sličnosti se neguju, a razlike poštuju

Rođeni Napolitanac Mario Liguori već punu deceniju živi u Novom Sadu, radi kao predavač na Filozofskom fakultetu i Akademiji umetnosti i objavljuje knjige na srpskom jeziku. Za „Univerzitetski odjek“ govori kako je stigao u Srbiju, koje su sličnosti i koje razlike između njegovog rodnog Napulja i Srbije, ali i o tome koje su prednosti i nedostaci obrazovanja u Srbiji.

Liguori je profesor italijanskog jezika, književnik, putopisac i osoba koja u svakoj kulturi i pojavnoj formi umetnosti ume da prepozna suštinski najdragocenije. Svoju nadarenost za deskripciju i naraciju najbolje je demonstrirao u knjigama „Sedam jesenjih priča“ i „Snatrenja“ koje je  napisao na srpskom jeziku.

Koliko dugo već živite u Srbiji i kako ste se odlučili da baš ovamo dođete?

- Došao sam 2004. godine. Jednog dana pobegao mi je autobus u Napulju. Besan i umoran, vratio sam se na terasu univerziteta, gde su veseli ljudi pod vedrim nebom slavili 90 godina slovenačkog jezika na tom univerzitetu. Slučajno sam upoznao prodekana za međunarodnu saradnju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, koji me je pozvao u taj grad. Tog dana sam shvatio značenje poslovice „za ženama i autobusima ne valja trčati!“

Šta je te što vam se posebno sviđa u ovdašnjem životu?

- Sviđa mi se velikodušnost i otvorenost ovog naroda. Osim toga, volim mladu energiju studenata s kojima sarađujem. Raditi sa mladim ljudima znači ostati mlad. Šteta što država ne vodi računa o ovoj omladini.

Šta je ono što vam ponekad najviše nedostaje iz vašeg rodnog Napulja?

- Sigurno ljudi i hrana. Osim toga, jezik. Mnogo žalim što se ne nalazim u prirodnom ambijentu u kojem sam rođen. Čak i odavde mogu da osetim energiju brda iza mog grada, koja su očaravajuća i svake jeseni primaju boju vina.

Pošto smo „južnjaci“ i jedni i drugi, da li primećujete neke sličnosti u temperamentu i karakteru Napolitanaca i ljudi u Srbiji?

- Ima mnogo sličnosti, ali i razlika između mediteranskog i balkanskog tipa čoveka. Ponekad se u Srbiji forsira priča o sličnostima. Najbitnije je negovati sličnosti i poštovati razlike. S vremenom i razlike postaju drage. Mudrac uživa u razlikama zato što zna da su one sastavni deo života.

Mnogo ste putovali i upoznali mnogo različitih kultura. Da li postoji nešto što vam se posebno urezalo u sećanje od svih putovanja, neka posebna kultura, ili način života?

- Nikad nisam bio od onih turista koji se, očito samo deklarativno, predstavljaju kao putnici. Meni su posebno drage zemlje u koje se vraćam zbog njihove mistične lepote i plemenite jednostavnosti. Izgradio sam svoju ličnu geografiju i mislim da će veze sa omiljenim zemljama ostati zauvek čvrste. Trougao Italija-Srbija-Švedska u tom smislu jeste značajan. O Švedskoj razmišljam svakoga dana, valjda zato što u ovoj fazi svog života provodim manje vremena tamo nego u Italiji i Srbiji.

Volite da čitate i stalno predlažete svojim studentima određene knjige. Koja je knjiga vama omiljena i imate li omiljenog pisca? Šta trenutno čitate?

- Možda mi je najdraža knjiga atlas koji mi je moj otac poklonio kad sam bio mali. Upečatljivo se sećam još jedne knjige, „Put oko sveta za 80 dana“.  Kao dete sam se zanosio time da budem putnik.

Nemam omiljenog pisca, već omiljene pisce. Trenutno čitam priče „Pirata“ Fritiofa Nilsona.

Da li na knjige koje ste objavili ima uticaja stil pisanja određenih književnika i ko su ti pisci na koje ste se ugledali?

- Mnogi ugledni književni istoričari i kritičari tvrde da podsećam na Crnjanskog, Andrića i druge slavne srpske pisce. Uporedili su me i sa Konradom, Kalvinom i italijanskim autorima novele. Moram priznati da ne delim isto mišljenje. Mislim da su mi Čehov, Tolstoj i Bulgakov, kao Hrabal i Tomas Man, pomogli da bolje shvatim svet. Seneka, Džojs i Kundera su mi pomogli da shvatim sebe. Zahvaljujući Domeniku Rei i Leonardu Šaši shvatio sam svoj zavičaj i Italiju uopšte. Književnost je veoma važan deo mog života. 

Koje forme umetnosti volite pored književnosti i koliko često posećujete izložbe, predstave, promocije?

- Volim muziku, pozorište i film. Posebno sam se bavio delom velikog Serđa Leonea. Inače sam užasno selektivan u svemu, pa i kad je reč o umetnosti. Umetnost je lek protiv dosade: ako me ne iznenadi, odustajem od nje. Ko se bavi svim i svačim, ništa ne radi odlično. To je rekao i Božidar Knežević: „Ako hoćeš da budeš nešto, ne možeš biti sve“.

Kakvo je stanje u obrazovnom sistemu u Srbiji? Da li je potrebno menjati sistem obrazovanja ili način razmišljanja studenata?

- Dobro pitanje. Svaki sistem obrazovanja ima svoje prednosti i mane. Mnogo zavisi od pojedinca, od njegove želje da nešto postigne. Sigurno je popularno govoriti protiv procesa bolonjskih reformi kao još jednog zapadnog zla, ali ja smatram da ima mnogo prednosti i u ovom sistemu. Bitno je, na primer, pohađati nastavu, a ovaj sistem to obezbeđuje. Pošto je univerzitet jedan od stubova na kojima počiva moderno evropsko društvo, pretpostavlja se da su univerzitetska predavanja dragocena. Pored objektivnih poteškoća i pogrešnih rešenja, ova reforma obezbeđuje konstantan dijalog između profesora i studenata.

Možete li nam za kraj reći svoju omiljenu poslovicu ili izreku koja u isto vreme predstavlja i vaš životni moto i pokretačku snagu?

- Volim poslovice. „Ne laje kera sela radi“, na primer. Možda je najjednostavnija ujedno i najbolja: „Uvek je bilo nekako“. To znači da ne treba biti mnogo opterećen budućnošću. Mi možemo reflektovati svoj trenutak jedino ako živimo za „carpe diem“.