Novi Sad, usitinu, ima mnoštvo festivala, muzičkih, filmskih, pozorišnih, slikarskih, ima bogatu kulturnu višenacionalnu istoriju, okuplja ljude sa svih krajeva sveta u svojoj šarolikosti koju nudi, međutim, da li je to ono što ovaj mali grad čini toliko posebnim? Da li ljudima veći osmeh izmami „Egzit” ili mali čovek na trgu koji peva iz srca i duše, po suncu ili snegu, za dinar ili dva?
Jovan Daraboš rođen je u Bačkoj Palanci u znaku duplog raka, duple vode petog jula 1972. godine, odrastao je skromno, sa dva brata, duplim vazduhom i duplom zemljom, sa roditeljima koji su se voleli, ali su zbog prevelikih razlika ipak morali da se rastanu. Sa 14 godina počinje da piše prve pesme, međutim ne uspeva da završi formalno obrazovanje u srednjoj školi, jer majka nije mogla svu trojicu braće da školuje i da izdržava. Bavio se poslovima različitih struka da se lepeza može od njih napraviti. Zatim, u svojim dvadesetim godinama odlučuje da se preseli sa starijim bratom u Novi Sad, gde počinje da se bavi sviranjem gitare i aktivnijim pisanjem pesama. Jovan Daraboš već 20 godina koristi ružu vetrova u centru Novog Sada kao etar za svoje pesme i muziku, kao i za obrade pesama „Pink Flojda”, „Azre”, „Majki”, „Galije”, Darka Rundeka, dečijih pesmica i dugih.
Čime ste se bavili kada ste napustili školu, s obzirom da ste imali svega 15 godina?
Prvo sam radio u voćnjaku, brao voće dve godine, puštao sam muziku u diskoteci u Palanci, neću reći kakvu, ali sam puštao muziku, bio sam šef striptiz bara osam meseci, gde sam se stvarno svega nagledao. Kada sam se preselio u Novi Sad, jedno vreme sam radio kao stolar, bio sam i odžačar u svim sremskim selima dokle god ide gradski autobus, radio sam i u Suseku čak. Radio sam i kao konobar u jednom kafiću u Novom Sadu.
Kako ste naučili da svirate gitaru, sami ili uz nečiju pomoć?
Pa manje-više sam, nešto sam pokupio od brata, nešto od ovog, nešto od onog i iz svega toga sam izvukao nešto svoje, našao neki svoj stil i krenuo.
Kako je došlo do toga da svirate na ulici?
Morao sam da krenem da sviram na ulici zato što sam ostao u finansijskom čabru, što bi se reklo bunaru, i jednostavno, hteo sam pošteno da zarađujem, da živim svoj život. Izašao sam, stao, nije mi bilo svejedno, jer pre toga nikad nisam morao da glumim, kao, prosjačenje.
Zašto ste odlučili da ostanete da svirate na ulici?
Pa dok sam svirao, pored mene je prolazio jedan moj školski drugar, iz mog rodnog grada, i sa samozadovoljnim osmehom na licu i prezrivim izrazom, prema meni. Sa visine je bacio u plastičnu ćasu u koju sam tada skupljao pare, dinar. Taj je dinar tako odzveknuo, pao je tačno u ćasu odbio se i ispao je napolje. Pogledao sam reakciju mase i njegovu reakciju. Masa ljudi je bila zgrožena, on je prošao i dalje samozadovoljno, a ja sam jenostavno osetio kao da je nešto puklo i tada sam rešio da ću ovo da radim. To je bilo odmah prvi dan. Svirao sam na uglu Dunavske i Zmaj Jovine.
Nije lako svaki dan svirati, smejati se i uveseljavati ljude. Šta vas pokreće na to, šta vas ispunjava?
Ja sam zabavljač, uživam u tome što radim, nikoga ne ugrožavam i niko ne ugrožava mene. Sviranje i pevanje su moji snovi i moja sloboda i ja uživam u njoj. Ispunjava me bukvalno sve što vidim. Prvi treptaj proleća, prve pahulje, prvi vruć vetar onaj letnji, pravi, osmeh deteta, mehurići od sapunice. Ispunjavaju me svi ti ljudi koji prolaze, posmatram ih, analiziram. Ti možeš nekad po načinu na koji neko hoda, gleda, da provališ šta ga muči.
Kako se nosite sa napadnim ljudima, dešavaju li vam se neprijatne situacije?
Već dvedeset godina sviram na ulici i samo dva puta u životu mi se desilo da sam imao teške situacije, ali to se rešilo bez tuče ili nekih esktremnih konflikata. Dođu mi tatini i mamini sinovi koji imaju para, ostave mi 20 dinara da im sviram i kontaju da su me kupili za celu noć. Ćutim i trpim dok su pristojni, ali kada pređu granicu pristojnosti onda umem i ja jednostavno da pokažem da imam neki integritet, da ovo što radim nije samo za njihovu zabavu i da ne dozvoljavam da me neko ponižava. Nekada se oko mene okupi i 20 ili 30 ljudi. Trudim se da udovoljim svima, to da li ću nekome ispuniti muzičku želju ili ne, nimalo ne zavisi od toga koliko mi para ostave, već od toga kako se ponašaju, prema meni i prema drugima.
Koliko, u proseku, zaradite dnevno?
Pa ne mogu da ti kažem dnevno, ali mogu na mesečnom nivou, to mu dođe negde od 20 do 22 hiljade dinara. Imam za kiriju, račune i šta ostane za hranu. Preživljavanje. Stan delim sa starijim bratom. Mlađi brat svira u Vršcu.
Možete li da opišete neki zanimljiv događaj sa vašeg posla?
Evo pre nekoliko meseci, kada sam svirao preko puta pozorišta, pored mene je prolazio Darko Rundek, zaustavio sam ga, pozdravio, predstavio se i zamolio sam ga da čuje jednu moju pesmu, čovek je stao pored mene, slušao, a onda je i on počeo da peva sa mnom, tako smo otpevali pesmu, pozdravili se i on je otišao dalje. Posle su mi prilazili ljudi da pitaju je l' to bio Darko Rundek. I tako…
Novi Sad je nominovan za evropsku prestonicu kulture 2019. godine, smatrate li da imate udela u svemu tome?
Novi Sad nikada neće dobiti tu titulu, pre svega jer nema dovoljno javnih toaleta, pa mladi moraju da zapišavaju zidove oko porte, cela porta smrdi, još kad sunce ugreje. Zid SNP-a otpada od urina, smrdi sve oko zgrade pozorišta, kako takav grad da bude bude evropska prestonica kulture, to se nikad neće desiti.
Nema komentara