Iako je po zvanju diplomirani pravnik, Dimitrije Boarov radni vek proveo je baveći se novinarstvom. Novinarstvom se počeo baviti kao dvadesetdvogodišnjak u Indeksu, a tri godine kasnije i u Ekonomskoj politici i od tada nastavlja da se najviše bavi privrednim temama.
foto: Medija centar Beograd
Jedan je od osnivača nedeljnika Vreme. Boarov je napisao više knjiga koje se bave ekonomskim i političkim temama.
Penzionisao se kao profesor na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, ali je i dalje nastavio da se bavi novinarstvom.
Trenutno je angažovan na Radio-televiziji Vojvodine u debatnoj emisiji „U nedostatku dokaza“ u kojoj sa još dva sagovornika razgovara o aktuelnim temama.
Budući da imamo mnogo penzionera i veliki broj zaposlenih u javnom sektoru kako će smanjenje plata i penzija uticati na agregatnu tražnju?
S obzirom na to da je glavni problem Srbije relativno nizak bruto društveni proizvod u tom smislu su te mere štednje, u svakom slučaju, opasne. Postoji opasnost da mere štednje dublje obore BDP Srbije, a da opet svi procenti učešća potrošnje ostanu isti kakvi su dosada i bili. Postoji ta opasnost da Srbija u ekonomskom smislu uđe u jednu spiralu siromaštva. Svake godine sve manji BDP, pa se štedi pa, onda opet još manji BDP... i to može da potpuno parališe nacionalnu ekonomiju i jako negativno utiče na stopu nezaposlenosti.
Iz Vlade smo mogli čuti da su mere štednje bile neminovne i da ih nismo uveli da za godinu dana plata nebi bilo uopšte. Da li su te tvrdnje preterane?
Nije preterano. Ono što Vlada neće da kaže je to da ona mora, po svaku cenu, u interesu građana, da sačuva taj takozvani kreditni kapacitet Srbije. Kada ste siromah, celo selo zna da nemate od čega da živite i vi u nekom kritičnom trenutku ne možete uzajmiti ni od koga ništa. Vlada je primorana da uzima kredite bez obzira na to što je učešće javnog duga u BDP-u Srbije veoma visoko.
Da li je zaista toliko visoko, imamo primere visoko razvijenih zemalja kao što su Japan i SAD. Mi nemamo toliko učešće duga u BDP kao oni...
Jeste, ali razlika je u tome što u Japanu servisiranje obaveza ima trostruko manje učešće u budžetu nego što ima kod nas. Dakle, problem je veoma visoko učešće kamate u jednom relativno malom budžetu. Kreditori nisu toliko zabrinuti za glavnicu, njima je najvažnije da imaju poverenje u vas da ćeta plaćati kamatu.
Nije li onda suština svih tih mera štednje zaštita kreditora?
Pa jeste. Vi možete da kažete kreditorima „nosite se“ kad bi bili sigurni da ste sutra u stanju da živite sami od sebe. Pošto niste u stanju da živite sami od sebe, vi ne možete diktirati kreditorima šta da rade. Malo koja država u svetu ima snage, a interesa nema nikakvog, da se zavadi sa potencijalnim kreditorima.
Čak su i neki ekonomisti MMF govorili da su mere štednje možda, ipak, prejake u Evropi i to ne samo u Grčkoj nego i u razvijenijem delu. Da li stvarno jesu?
To je jedno veliko pitanje. Ja isto smatram da u svetu ima dovoljno neuposlenog kapitala, da bi države trebalo da pokušaju da izvrše, na izvestan način, pritisak na kreditore da omogućavaju veći stepen zaduživanja zemljama koje pokušavaju da se razviju. Vi sa nekog filozofskog stanovišta ne možeta nikome zameriti što traži da izbalansirate svoje mogućnosti sa potrošnjom.
A ne bi li to trebala biti briga kreditora? Ako imamo nisku potrošnju, za koga će proizvođači proizvoditi ako niko neće trošiti?
Da, to je tačno. Jer i svetske megakompanije stalno traže platežno sposobne kupce, ali njih ne zanima da li ti njihovu robu kupuješ od onoga što si sam stvorio, ili od onoga što si uzajmio. I to bi bio neki teoretski interes celoga sveta, da se podrže siromašne zemlje, da ojačaju svoju kupovnu snagu, a jedini put je da ojačaju svoju ekonomiju. A s druge strane i te mega kompanije nisu zainteresovane da se idustrija neke druge zemlje razvije do te mere da im ona postane konkurent. Tako da je to jedno vrlo složeno pitanje. Ali ako sam ja gladan pa mi kažu ti si gladan jer si jako siromašan, ne stvaraš ništa, ostani gladan – to nije ispravna logika. Razvijeni svet mora da vodi računa o razvijanju svetskog tržišta, jer ako to ne čini on seče granu na kojoj sedi.
foto: Medija centar Beograd
Kad smo već kod kredita i kamata. Razvijene ekonomije su svoju referentu kamatnu stopu spustile jako nisko, pogotovo nakon 2008. godine. Japan na 0,1 odsto, SAD 0,5 odsto, Evro zona 0,25 odsto. Mi smo našu stopu dugo držali na 12 odsto pa smo uz nekoliko spuštanja došli do sedam odsto. Znači kod nas je novac skup, a u razvijenim zemljama je jeftin. Da li su zbog toga naši investitori u lošijem položaju od stranih?
Samo u razvijenim tržišnim ekonomijama referentna kamatna stopa centralne banke ima direktan odraz na kreditnu bankarsku politiku. Reč je o zemljama koje imaju značajne resurse štednje, imaju značajan kapital. I kada ona spusti kamatnu stopu na 0,25, ona istovremeno kaže da neće uzajmljivati od banaka po kamati većoj od 0,26 odsto. A u onim državama gde država mora da se zadužuje da bi isplatila policajce, vojnike, doktore i tako dalje, tamo država ne sme suviše da obori kamatu jer onda niko neće kupovati njene obveznice, ona neće moći da se zaduži. U Srbiji je bankarski sistem nerazvijen, štednja je relativno mala, a država mora da se zadužuje i na unutrašnjem tržištu. Možemo da kažemo kriza je, firme su nelikvidne, hajde da oborimo kamatnu stopu na tri-četiri odsto, ali onda kada štampate obveznice da pokrijete deficit od penzionog, ili zdravstvenog fonda, neće niko da kupi te obveznice po toj kamatnoj stopi.
To je realna situacija, ali da li su u toj situaciji domaći investitori u lošijoj poziciji od stranih?
Jesu, ali su u srpskom bankarstvu dozvoljeni prekogranični krediti. Kada privrednik kaže „Ne mogu ja da radim sa 15-16 odsto kamate, a moj konkurent na srpskom tržištu u svojoj zemlji ima dva-tri odsto“, ti njemu možeš da kažeš pa idi u banku tog tvog konkurenta. Ako ti imaš dobar biznis ti možeš da odeš u nemačku banku iako si rezident Srbije.
Koliko je to realno?
Naš problem su biznis planovi, perspektive neših biznisa su loše, ne zadovaoljavaju kriterije kreditora. Ta visoka kamata je delimično u tome što Srbija ima relativno malo finansijskog kapitala, a strani kapital nije spreman da uleće u Srbiju gde se oko 20-25 odsto odobrenih kredita ne vraća po tri meseca ili šest meseci. Prema tome, kreditor nema sigurnost, jer vidi da je tu tržište malo, nedisciplinovano i bez perspektive. Šta je biznis plan – povećanje prodaje. Na primer, ja dođem u banku i kažem praviću fabriku keksa, a krajnji cilj je da ću povećati prodaju keksa na tom tržištu, ili ću istisnuti nekoga ko je manje efikasan. Ali kako onaj u banci da prihvati moj biznis plan da ću ja nešto povećati ako on vidi da država vodi politiku štednja i da narod ima sve manje para.
U svetu, Evropi pa i u Srbiji postoji neki poseban strah od inflacije iako mnogi ekonomisti smatraju da na primer EU može uskoro imati problem sa deflacijom. Da li je stvarno potrebno ciljati inflaciju na 4 odsto jer neki ekonomsiti kažu da se i puno veća inflacija ne odražava negativno na ekonomiju?
Inflacija je jako opasan saveznik svake razvojne politike. Da bi inflacija imala bar neko vreme smisla kao razvojni doping, vi morate imati jednu dosta duboku perspektivu nekog prosperiteta. Međutim kako je svetsko tržište globalizovano vi ne možete da zatvorite granicu kao što je bilo krajem 19. i početkom 20. veka. Nekada su carine bile i do 100 odsto.
Nije li to tehnika kojom su sve razvijene zemlje postale razvijene? Niko nije imao veće carine nego što su imali SAD i Velika Britanija. Nije li to dobar recept kako razviti ekonomiju?
To je imalo izvesnog efekta kod velikih zemalja sa velikim unutrašnjim tržištem, ali na primer u Sovjetskom Savezu nije imalo efekta. Dakle, inflacija ne može više biti oružje razvojne politike odkako je potpuno srušena koncepcija zatvorenosti država. Vi danas u svetu imate pet-šest zemalja koje na stari način štite svoju domaću ekonomiju.
Dakle, da li su MMF, štednja i strane investicije zaista jedini izlaz.
Zašto je, ipak, potrebna ova politika štednje? Nijedna država ne može da dozvoli da penzionerima kasne penzije jer od toga žive. Nijedna država ne može da dozvoli da policajci ne dobijaju platu jer onda će oni biti glavna mafija jer oni su naoružani. U slučaju da nema unutrašnjih sredstava, moramo imati mogućnost da se zadužimo u inostrannstvu. Dakle, prioritet je da se u naredne tri godine postavi kišobran MMF-a. Ako neko želi da investira, on mora da ima sigurnost. A zna ako je MMF kišobran tu, da će se namiriti uz pomoć MMF-a. Svetu je potreban kolektivni sistem ekonomske bezbednosti. Tu, naravno ima nepravdi i prođu najgore oni koji imaju najmanje snage. I logično je da kad si siromašan ne možeš isterati pravdu, moraš da se prilagodiš.
foto slajder: Medija centar Beograd
Nema komentara