BOBAN STOJANOVIĆ: Ovde svi mogu sve zbog demokratije

Boban Stojanović, gej aktivista i organizator gej parade, sa grupom prijatelja osnovao je organizaciju „Kvirija centar“ koja se bavi promocijom LGBT prava na polju kulture i medija. U intervjuu za „Univerzitetski odjek“ Stojanović govoriti o statusi gej aktivista, ali i o tome šta je potrebno učini kako LGBT prava ne bi bila tabu temu.

Ovogodišnju gej paradu obeležilo je osvajanje centra grada, ali i zaglušujuće nadletanje helikoptore, zbog čega se zvuk slobode govore mešao sa militarnim elipsama letelice. Stekao se utisak da je više bilo političara i policije, nego šetača, što je u konačnici bila istina. Ipak, ono što se jeste promenilo je izveštavanje medija o paradi. Zanemarujući nekoliko tabloida koji sve što nisu oni dočekuju na nož, ove godine mediji su bili koliko-toliko senzibilisani. To je primetio i naš sagovornik.

– Zavisi o kojim medijima govorimo, ali većina medija je bila podržavajuća prema ovogodišnjem beogradskom Prajdu. Pojedini mediji, poput Televizije N1 su prenosili događaj uživo. U dobroj se meri pričalo o programu Nedelje ponosa, nije bilo toliko tekstova o pretnjama, nasilju ili ugrožavanju same Parade ponosa. Ali, ono što se javlja kao nova tendencija je proruski jezik u tabloidima koji je veoma opasan, a koji zalaganje za prava LGBT osoba imenuje kao „sodomitsku revoluciju“, „zapadnu ucenu“i traži uvođenje „antigej zakona“ poput onog u Rusiji. Na to treba obratiti pažnju - kaže "Stojanović za Univerzitetski odjek".

Upravo su mediji ti koji diktiraju odnos javnosti prema LGBT populacije. Kakav je trenutno status gej osoba?

– Srbija imam relativno dobar pravni okvir, ali je implementacija zakona veoma loša. Pored nepostojanja kulture ljudskih prava u okviru institucija, LGBT zajednica u Srbiji još uvek nije dovoljno jaka i odlučna da stane na put nasilju. Postoje provizorijumi slobode LGBT osoba, ono što oponenti ljudskih prava govore: „Imate vaše klubove! Možete u školu i imate poslove! Štiti vas EU!“. I mi sami deo toga prihvatimo i živimo u zabludi da je ovde dobro. LGBT prava, koja su deo ljudskih prava, u Srbiji se sagledavaju normativno, a ne suštinski. Stanje je vrlo eklektično, ali praksa pokazuje da kvalitet života LGBT osoba nije na zavidnom nivou: ako se presele iz malog mesta u veće, žive na ivici egzistencije, a postoji i novi talas migracije ka spolja. To je važan pokazatelj realnog stanja.

Deluje kao da stanje i nije najbolje. Menja li se nešto na planu podrške koju dobijate od građana?

– Teško je dati pravi odgovor. Neka od poslednjih istraživanja pokazuju da se mali pomaci dešavaju. Ono što smatram važnim je ograđivanje od nasilja. Jedan taksista mi je nedavno rekao da neće dođi na Paradu jer on to ne razume, ali da neće biti sa one druge strane jer nasilje nije rešenje.

Sa jedne strane postoji takvi, ali sa druge su oni koji će prihvatiti nasilnički opciju. To ste i sami iskusili, jer ste neposredno pred Prajd bili napadnuti. Šta smatrate razlogom napada na vas?

– Razlog je homofobija, nekažnjivost takvog nasilja, neprepoznavanje zločina iz mržnje i stanje rata niskog intenziteta koje je još prisutno u našem društvu. Ne bih doveo taj napad nužno u vezu sa blizinom Parade ponosa jer se provokacije, dobacivanja i napadi dešavaju u kontinuitetu. Pitanje o bezbednosti je veliko pitanje. LGBT osobe prihvate život pod tenzijom. Recimo, ja kreiram plan mog kretanja kroz grad u odnosu na vreme odmora u gimnaziji pored koje živim, sportske i verske događaje.

Ipak, mnogi su doveli u vezu napad na vas sa blizinom Parade ponosa. Kako biste uporedili Prajd u Srbiji sa naprednijim evropskim zemljama?

– Kada se jedno društvo predstavi kao demokratsko, Parada ponosa je njegov najveći lakmus papir njegove demokratije. Parada u Beogradu, Sarajevu ili Skoplju ne može da izgleda kao one u Stokholmu, Amsterdamu ili Berlinu. U drugim zemljama je ostvaren veći stepen ljudskih prava, LGBT zajednica je snažnija, nivo osećanja slobode veći, društva su prepoznala svoj interes da podrže tu manifestaciju, pa je sa tog aspekta teško uporedivo.

Na ovogodišnjoj Paradi ponosa pojavili su se brojni političari i poznate ličnosti. Jedna od njih je i glumica Mirjana Karanović. Da li smatrate da će kroz nekoliko godina podrška biti veća i da će u bližoj budućnosti Parada ponosa biti nešto što većina prihvata?

Ne bih zanemarivao dosadašnju podršku javnosti LGBT pravima. U Srbiji ona postoji i od pokušaja organizacije Parade 2009. ona je veoma jasna. Veliki broj javnih ličnosti iz različitih domena je podržao Prajd i zalaganje LGBT zajednice za njena prava. Naravno, svako može da podrži LGBT prava, ali kada mi kao aktivisti možemo da kreiramo javno mišljenje, onda nam je važno koga zovemo. Ponosan sam što se na Prajdu pojavljuju ljudi sa intergitetom koji tako šalju i vrednosnu poruku društvu. Možda će neki videti to kao nebitno, ali je veoma važno: ovogodišnja Parada zatvorena je nastupom jedne velike mainsteam pop pevačice. To je pokazatelj da se u toj sferi nešto menja.

Koliko vam u svemu pomažu naši političari? Postoji li neko ko vam je otvoreno rekao da ne podržava to što radite?

Naravno da postoje. Tu su Dragan Marković Palma, poslanici Dveri koji su svoj politički portfolio izgradili na homofobiji. Homofobija je na planu politike mesto diskvalifikacije, pa se koriste fraze poput one „nećemo valjda zadnjicom u EU“. Njihov glas će rasti u odnosu na odluku da li idemo ka EU ili ka Rusiji.

Da li ste nekada mogli da osetite diskriminaciju zbog svog seksulanog opredeljenja?

Nebrojeno puta i na najrazličitije načine. Mi koji smo autovani, saživimo se sa tim diskriminacijamai prihvatimo ih kao normalne. Jedna od važnih stvari koja me brine je to što sam sa mojim partnerom već 12 godina i nemamo nikakva prava. Naša imovima je skoro pa zajednička, a ništa od toga se ne važi, nemamo pravo na nasledstvo. Ako bi jedan od nas dvojice nastradao, na primer, sve bi pripalo porodicama, kao da mi nikada nismo postojali. Ako bi život onog drugog bio doveden u pitanje, o tome bi odlučivali članovi familije, a ne mi kao partneri. Puno je toga i lista bi bila predugačka.

U medijima uvek nailazimo na dosta negativnih komentara od strane čitalaca, kada je u pitanju parada ponosa. Kako to utiče na vas?

Mislim da je virtuelni svet nerealni odraz nečega što bismo našli u stvarnosti. To su najćešće junaci bez lica i imena,na socijalnim mrežama budu jaki da budu pametni i to je to. Ono što je važno da se zna je da svako ostvarivanje ljudskih prava nosi jedan osetljiv i ranjiv momenat u kome se dešavaju upravo ovakve stvari, jer se tu uspostavlja neka vrsta dijaloga. On nije najsrećniji u početku, ali svakako pruža mogućnost da se neke predrasude razbiju. Ponekad me sve to uplaši, ponekad razočara, ali mislim da je bolje da postoji bilo kakav dijalog nego potpuna nevidljivost.

Takođe se moglo pročitati u nekim od komentara kako se za paradu ponosa uzima mnogo novca iz državnog budžeta koji bi mogao da se iskoristi u druge svrhe. Kako biste to prokomentarisali?

Život u društvu na ivici bede uvek igra na sigurnu kartu, a to je – optužiti nekoga da ima novca. Tako se sigurno kreira neprijatelj. Sa jedne strane sve je proverljivo i Parada ponosa dobija veoma malo sredstava od države. Koliko je to, neka oni koje zanima pogledaju na vladinim sajtovim. Pitanje preusmeravanja novca sa LGBT prava u neke druge svrhe je nepristojno za svako misaono biće. LGBT životi su jednako važni kao i svi drugi. Recimo, zašto se to pitanje nije postavilo paraolimpijcima. Zamislite da sada neko kaže: Kakvu korist ima država od paraolimpijaca? A, realno, i to košta. Važno je znati jednu stvar: LGBT prava je prihvatljivo napadati, ali kada bi hipotetički, LGBT ljudi nestali, prvi na redu bi bili Romi, pa osobe sa invaliditetom i tako u beskraj.

Na čemu Srbija treba da radi kako bi kroz nekoliko godina parada ponosa mogla da se održava bez policijske pratnje?

Mora da postoji jasna, koordinisana i beskompromisna državna kampanja koja će zauzeti jasan stav prema homofobiji i transfobiji. Ono što je tu problem je da bi takva kampanja zahtevala promenu vrednosnog sistema u društvu koji sada ne postoji i koji demokratiju vidi kao repliku Bore Todorovića iz filma Maratonci: „A, sad malo ona“. Ovde svi mogu sve jer – to je demokratija. Odgovor na ovo pitanje da Srbija mora da se dozove pameti, da prihvati svoju prošlost i počne da radi na izgradnji mirne budućnosti.