Zlostavljana deca najčešće nemaju podršku u porodici

Linija između dečjeg zadirkivanja i zlostavljanja vrlo je tanka i sve češće se prelazi. Tek kada se dogodi neki ekstremni slučaj vršnjačkog nasilja, poput nedavnog primera u novosadskoj OŠ „Branko Radičević”, naše društvo postaje svesno koliko je ovaj problem zaista veliki. Ipak, za većinu ovakvih slučajeva se nikad ne sazna jer žrtve nisu spremne da prijave nasilje.

(whichschooladvisor.com)

Pedagoškinja OŠ „Petar Kočić” iz Temerina Nada Vasić kaže za Univerzitetski odjek da se žrtve obično ne javljaju odmah i da prođe dugo vremena dok ne potraže pomoć.

– Škola ima tim za zaštitu učenika od nasilja i naš tim radi na uočavanju nasilja i uz konsultaciju sa razrednim starešinom, preduzimaju se mere. Najčešće je u pitanju individualni rad sa detetom. Postoje odlične radionice za zaštitu mentalnog zdravlja dece i u te radionice je uključeno kompletno odeljenje. Već nakon prve radionice moguće je uočiti neke oblike zlostavljanja nad detetom, i tu se ponovo pokazuje da dete ćuti. Tu počinje i unutrašnja borba deteta sa samim sobom, preispituje svoje postupke, pita se da li je ono krivo za sve što se dešava i tako dalje. Zbog toga je važno odmah reagovati i obaviti razgovor sa detetom– kaže naša sagovornica.

Psihološkinja zaposlena u istoj školi Vesna Skakić, kaže da se za slučajeve nasilja uglavnom saznaje posredno, ali da se dešava i da im se učenici sami obrate za pomoć.

– Uglavnom saznajemo posredno, ili od razrednog starešine, ili od nekih pojedinaca iz tog, ili iz drugih razreda. Neko prijavi nasilje u njihovo ime. Ipak, dolaze ponekad i sami, kad imaju problem. To su uglavnom deca sa kojima imamo kontakt od ranije, dakle, koja imaju određeno poverenje u nas, ali ti slučajevi su izuzetno retki. Uglavnom u školama imate pokretače, uslovno rečeno, zvezde koje okupljaju grupu oko sebe i podstiču je na nasilje. Pošto su to stariji osnovci, njima je jako bitna pripadnost nekom kolektivu i uradiće gotovo sve kako bi se na neki način dokazali ostalima. Zlostavljana deca najčešće nemaju podršku u porodici, pa su samim tim povučeniji, nesigurniji, i lako postaju meta nasilja – objašnjava Vesna Skakić, i dodaje da ni u jednom sukobu nije kriva samo jedna strana.

– Ne možemo samo očekivati da se grupa promeni, mora i taj pojedinac koji je predmet izrugivanja da pokuša da se menja, da nekad prihvati šalu na svoj račun. Tako će se bolje formirati kao ličnost. Mi smo ovde medijatori, ne smemo da držimo samo jednu stranu već vodimo razgovore sa obe strane i pronalazimo zajednička rešenja. Ako bismo bili samo na strani žrtve i razgovarali samo sa njom, ostali bi to osetili i onda bi se stvorio još veći jaz među njima.

Ukoliko školski tim za zaštitu učenika od nasilja ne uspe da reši problem, o tome se obaveštava policija– kaže Sakićeva.

Komandir policijske stanice u Temerinu Dobrivoje Marić objašnjava da policija u svakom trenutku ima podatke o tome šta se dešava u školama, da se svaki slučaj pažljivo prati i analizira i da sa maloletnim nasilnicima rade lica sa posebnim sertifikatima.

– Kada dobijemo prijavu koja se tiče vršnjačkog nasilja, o tome odmah obaveštavamo tužilaštvo i Centar za socijalni rad. Zatim se obavlja informativni razgovor sa porodicom nasilnika i porodicom deteta koje je žrtva nasilja. Što se tiče sankcija, dete do 14 godina nema nikakvu ni prekršajnu, ni krivičnu odgovornost, a, prema novom zakonu, roditelj ne odgovara za prekršaje svog deteta. Jedini način da se roditelj sankcioniše jeste da se protiv njega pokrene krivična prijava za zanemarivanje deteta. Međutim, to je izuzetno teško dokazati, tako da se slobodno može reći da roditelji uopšte nisu odgovorni za prekršaje svoje dece– kaže Marić.

Foto: Stevan Bokan

Poslednji činilac u sankcionisanju vršnjačkog nasilja predstavlja Centar za socijalni rad. Prema podacima Centra za socijalni rad u Temerinu, polovina dece koja su bili akteri vršnjačkog nasilja ostaje i kasnije u njihovoj evidenciji kao počinitelji prekršajnih, odnosno krivičnih dela. Ovi podaci idu u prilog tvrdnji da deca koja pokazuju oblike nasilnog ponašanja u nekom ranom periodu često kasnije postaju delinkventi.

Psihološkinja Centra za socijalni rad u Temerinu Biljana Vuletić objašnjava kako izgleda procedura kada im stigne prijava za vršnjačko nasilje.

– Po prijavi vršnjačkog nasilja upućujemo detetu i roditeljima poziv za razgovor. Istovremeno od škole tražimo informacije o merama koje su u okviru nje preduzete, kao i detaljnije podatke o učeniku i njegovom funkcionisanju u školskom okruženju, saradnji roditelja sa školom, itd. Nakon uspostavljenog kontakta sa detetom i roditeljima, u okviru Centra za socijalni rad sačinjavamo plan usluga za porodicu i dete, koji najčešće predviđa uključivanje deteta u savetodavni tretman. U savetodavni rad uključujemo i roditelje jer je najčešće potrebna korekcija njihovih vaspitnih postupaka i podizanje nivoa roditeljskih kompetencija – objašnjava naša sagovornica i dodaje da u slučajevima u kojima se uoče značajniji propusti u roditeljskom angažovanju u pravcu zanemarivanja detetovih potreba prema tim roditeljima preduzimaju se odgovarajuće mere – od mera preventivnog i korektivnog nadzora nad vršenjem roditeljskog prava do lišenja roditeljskog prava.

Nakon određenog perioda, najčešće tromesečnog, Centar za socijalni rad evaluira rezultate preduzetih usluga i mera i, ukoliko se konstatuje da je došlo do željenih promena, zatvara se rad na predmetu, u suprotnom se nastavlja rad sa porodicom.