Svaki oktobar znači i novi početak za studente. Za nekoga je to najveći početak od svih, prvi susret sa izabranim fakultetom i profesorima, novim načinom života i okruženjem, za nekog samo još jedna godina studija u nizu, a za neke (ne)srećnike, taj početak je ujedno i kraj – nema više ispita, seminarskih radova, višesatnih pauza između predavanja.
Danas je sve više onih pokušavaju da odlože taj kraj, pa se nakon završenih osnovnih studija odlučuju da upišu mastere i tako očuvaju u sebi taj osećaj bezbrižnosti i slobode, ali i da na neki način pobede strah od traženja „pravog“ posla, neuspeha, neizvesnosti. To je postalo toliko zastupljeno da je ljudima već normalna reakcija na vest da je neko završio fakultet: „Čestitam, bravo! A gde ćeš na master?“ Mogućnosti i različitih varijanti je mnogo, ali koliko je, u stvari, lako pronaći ono što nam zaista odgovara?
Veliki broj studenata se posle završenih osnovnih studija odlučuje da upiše master na istom fakultetu gde su i studirali, što zbog jednostavnosti i želje da nastave istim putem, što zbog veće mogućnosti da „upadnu“ na budžet zbog prednosti koju većina fakulteta daje svojim studentima u odnosu na ostale. Međutim, ima i onih koji su tokom studija shvatili da ta profesija možda i nije najbolja stvar za njih, razočarali se, stekli nova interesovanja ili su prosto u potrazi za promenom i novim izazovima. A iskustvo govori da taj broj studenata uopšte nije tako mali.
Jedna od takvih je i Nataša Radosavljević, svršena studentkinja ekonomije, koja je odlučila da ne nastavi studije na matičnom fakultetu, već je želela da se okuša i u nekim drugim oblastima, u drugom okruženju, da bi povećala svoje mogućnosti za kasnije pronalaženje posla i građenje karijere.
– Htela sam da probam nešto drugačije, jer smatram da se multidisciplinarnost danas dosta ceni. Kada sam razmišljala o tome šta ću dalje kad završim četvrtu godinu, uvek sam mislila da je opcija odlaska u inostranstvo radi nastavka školovanja skupa i previše komplikovana. Međutim, kada sam otišla na FTN, gde sam htela da upišem master Menadžment ljudskih resursa, shvatila sam da će i ostanak u Novom Sadu da me košta, tako da sam za sada odustala od mastera– kaže Radosavljevićeva i dodaje da će za narednu godinu ipak uzeti u obzir sve opcije.
Naime, da bi, na primer, student ekonomije upisao pomenuti modul Menadžment ljudskih resursa na masteru Inženjerski menadžment na Fakultetu tehničkih nauka, potrebno je da plati 10.000 dinara za evaluaciju razlike predmeta, zatim za svaki bod razlike dodatnih 1.600 dinara, s tim što se ti bodovi oduzimaju od prethodno stečenih 240 ESPB bodova, pa samim tim student koji nije sa FTN-a u startu konkuriše sa manje bodova, što otežava rangiranje na listi i osiguravanje budžetskog statusa. Dalje je potrebno izdvojiti novac i za prijavu za master u iznosu od 3.000 dinara, a ukoliko vas na kraju i prime, slede troškovi samog upisa i školarine.
Sa druge strane, ukoliko se odlučite za znatno veći i hrabriji korak, a to je odlazak na master studije u inostranstvu, mogućnosti su različite i brojne. Može se konkurisati direktno na željeni univerzitet i studijski program ili pak preko različitih programa mobilnosti, od kojih je najpoznatiji Erasmus, u okviru kojeg odabrani studenti dobijaju plaćenu školarinu, kao i dodatnu stipendiju koja bi trebalo da pokriva troškove života. Takođe, stipendije se mogu dobiti i na druge načine – od samog univerziteta na koji konkurišete, od vlade države u koju planirate da odete, Fonda za mlade talente R. Srbije „Dositej“, i slično. Međutim, nijednu od ovih stipendija nije lako dobiti, niti je lako upisati željene mastere. Potrebno je zaista mnogo posvećivanja toj želji u vidu prikupljanja neophodne dokumentacije, poštovanja rokova i ispunjavanja zaostalih obaveza.
Senka Pulić otišla je na master u Beč 2012. godine. U Beogradu je prethodno završila studije skandinavistike, da bi potom konkurisala na dvogodišnji master program iz iste oblasti na Univerzitetu u Beču i ubrzo bila i primljena.
– Beč je uvek dobra varijanta za ljude sa naših prostora, nemaš toliko problema da se uklopiš u društvo i prilagodiš, budući da ljudi iz bivše Jugoslavije tamo ima mnogo, možda čak nekad i previše (smeh). Problem sa Austrijom je taj što su na stipendiranje direktno od strane fakulteta tada imali pravo samo Austrijanci, tako da sam ja tokom čitavih studija radila. Godina studija mi je bila 800 evra, što realno nije mnogo i gotovo je isto kao cena mastera u Srbiji, ako ne i manje– priča Pulićeva i dodaje da joj rad zbog toga nije toliko teško padao.
Međutim, Senkina želja je oduvek bila da bar neko vreme živi u Švedskoj, pa je stoga preko Erasmusa konkurisala za takozvani zajednički master program u kome učestvuje šest univerziteta u Evropi, među kojima je i Univerzitet u Stokholmu.
– Ovakvi programi su stvoreni da promovišu mobilnost studenata, svi se upoznaju i razmenjuju iskustva, što je za mene bilo idealno. U obavezi si da jednu godinu odslušaš na matičnom univerzitetu, što je u mom slučaju bio bečki, a drugu na jednom od preostalih pet, tako da mi se konačno ostvarila želja da studiram u Švedskoj. Sve u svemu, ono što smatram da je najveća prednost studiranja mastera u inostranstvu u odnosu na Srbiju, jeste ta što dozvoljavaju mnogo više preusmeravanja između različitih oblasti. U redu, verovatno me ne bi primili na fiziku posle skandinavistike, ali mnogo su tolerantniji što se toga tiče– objašnjava Senka Pulić.
I opet na kraju ostaje ta večita dilema mladih u Srbiji – otići ili ostati. Međutim, to „otići“ ne mora baš uvek da ima negativnu konotaciju. Promene su dobre i jedan period školovanja u inostranstvu može da bude i više nego koristan, za sticanje novih znanja, proširivanje vidika, prevazilaženje strahova i predrasuda, odrastanje. Takođe, „otići“ ne mora automatski da podrazumeva i ono „ako odem, neću se nikad ni vratiti“. Možda je upravo to način da pokušamo da promenimo ono što smo ostavili ovde, a bilo je loše, a da sa druge strane više vrednujemo ono dobro i da mu se uvek radujemo i nadamo kada razmišljamo o povratku kući.
Nema komentara