Na današnji dan, 24. marta 1999. godine u večernjim satima NATO savez počeo je da bombarduje Srbiju i Crnu Goru, odnosno tadašnju Saveznu republiku Jugoslaviju. Od trenutka kada su avioni najveće svetske vojne alijanse zaparali vazdušni prostor tadašnje države i kada su se oglasile prve sirene, ovaj datum duboko se urezao u kolektivno pamćenje građana, pa i dan-danas izaziva različita osećanja, a uzroci, povod i posledice sukoba različito se interpretiraju u javnosti.
NATO bombardovanje tadašnja vlast u Srbiji označila je kao agresiju putem koje su se, pre svega SAD, bespravno umešale u unutrašnji konflikt države, a u zvaničnim obraćanjima javnosti isticali su se ugroženost teritorijalnog integriteta i suvereniteta, pretnje opstanku srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji, kao i zločini albanske paravojne formacije OVK, dok se stradanje kosovskih Albanaca prećutkivalo.
S duge strane, predstavnici NATO alijanse i političari 19 zemalja članica bombardovanje su predstavljali kao humanitarnu misiju sprečavanja etničkog čišćenja kosovskih Albanaca. Činjenice govore da je vojna intervencija NATO-a izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti, a neposredan povod za akciju bili su događaji u Račku i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše sporazum u Rambujeu. Tokom 78 dana vazdušnih napada, ispaljen je veliki broj projektila i bombi. Pored vojnih gađani su i privredni i civilni objekti poput mostova, medijskih kuća, bolnica i škola. Ni danas, 25 godina kasnije, nema preciznih podataka o broju stradalih, ali se procenjuje da je poginulo oko 2.000 civila, među kojima je bilo i dece. Nakon potpisivanja vojno-etničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenskih vojnih snaga i policije sa Kosova i Metohije, bombardovanje je okončano 10. juna 1999. Istog dana je u Savetu bezbednosti usvojena rezolucija 1244 po kojoj SR Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom UMNIK-a i KFOR-a.
Za razumevanje tadašnjih događaja u javnosti važnu ulogu imali su masovni mediji koji su svojim izveštavanjem uglavnom legitimisali prorežimsku politiku. Glas onih koji su pokušavali da profesionalno izveštavaju, ne samo u slučaju bombardovanja, nego i drugih ratnih sukoba vođenih tokom devedesetih godina, bio je ućutkivan različitim represivnim metodama. Istina o svemu što se događalo tokom bombardovanja, ali i tokom celih turbulentnih devedesetih tendenciozno je gurana pod tepih, a izbegavanje suočavanja sa prošlošću i danas predstavlja veliki problem u odnosima Srbije i drugih država na Balkanu.
Zvanična politika sećanja Srbije zasniva se na brojnim strategijama i obrascima poricanja istorijskih činjenica. Izostanak otvorenog priznanja odgovornosti Srbije za događaje devedesetih otvorio je put ka reviziji istorije. Ratovi su pretvoreni u slavnu vojnu prošlost. Herojima se smatraju osuđeni ratni zločinci, a jedine žrtve koje postoje u kulturi sećanja Srbije jesu one srpske nacionalnosti, dok su nesrpske žrtve, kao i zločini koje su počinile srpske snage potpuno nevidljive.
Mladi i suočavanje sa prošlošću
Godišnjica NATO bombardovanja, bila je povod da se zapitamo koliko generacije rođene posle devedesetih godina znaju o važnosti pomenutog događaja, kao i o bližoj istoriji sopstvene zemlje. Nedavno objavljeno istraživanje Inicijative mladih za ljudska prava pod nazivom „Stavovi mladih u Srbiji o ratovima devedesetih“ ukazuje na zabrinjavajuću činjenicu da nove generacije ne pokazuju dovoljno interesovanja za ovu temu. Nezainteresovanost može da proističe iz više razloga, a jedan od njih je i pristup koji obrazovni sistem ima prema ovom periodu u istoriji zemlje. Kako istraživanje pokazuje, dve četvrtine ispitanika kazalo je da u školi uči malo o ratovima na području bivše Jugoslavije, dok se četvrtina izjasnila da na časovima istorije o tome nije učila ništa.
Na formiranje mišljenja mladih, osim iskustava članova porodice, utiče i pristup relevantnim informacijama, kao i medijske predstave koja boji i njihovu percepciju pređašnjih događaja, uz uplitanje uvek kompleksnih savremenih regionalnih političkih odnosa. Veliki broj mladih u pomenutom istraživanju procenjuje da je broj žrtava u ratnim sukobima manji od realnog, a da je broj žrtava NATO bombardovanja veći od zvanično utvrđenog. Za događaje iz tog dela prošlosti najviše krive političare i Zapadne sile – EU, NATO i SAD. Kada se govori o ratnim zločinima, najpoznatiji su im oni počinjeni nad Srbima, dok sve aktere u ratovima doživljavaju pozitivnije ukoliko su bili srpske nacionalnosti. Istraživanje, takođe, pokazuje da mladi, ipak, smatraju da je suočavanje sa prošlošću bitno, kao i da treba da se radi na pomirenju, ali da srpske institucije ne rade dovoljno na tome.
Istovremeno, u drugom istraživanju koje je sproveo Institut za evropske poslove na temu pomirenja Srbije i NATO- a, uočeno je znatno manje prisustvo onih koji misle da je vreme za pomirenje. Najčešće su to osobe mlađe od 45 godina, dok se tri četvrtina ispitanika sa time ne slaže, ili ne žele da se izjasne. Ovakva statistika posledica je i duboke podeljenosti društva, kao i rada medija čija je uloga u javnom preispitivanju prošlosti veoma važna.
Kako mladi danas vide NATO bombardovanje 1999. godine pogledajte u prilogu Miloša Santrača i Milice Blagojević
Ovaj prilog je nastao u sklopu multimedijalnog projekta koji se bavi sećanjem na ratove devedesetih i NATO bombardovanje 1999. godine. U projektu su učestvovali studenti 4. godine žurnalistike, komunikologije i kulturologije u okviru predmeta Mediji i kultura sećanja pod mentorstvom profesorke Brankice Drašković i asistentkinje Dragane Prodanović.
Nema komentara