Prikriveno otkrivanje identiteta podrazumeva pisanje novinarskog teksta u kojem na prvo čitanje deluje da su identiteti žrtava sakriveni ili pak neotkriveni do kraja. To se najčešće odnosi na otkrivanje imena i prezimena žrtve ili osobe osumnjičene za nepoštovanje zakona.
Međutim, čitajući tekst o akterima nekog događaja otkrivamo sve više. Na sitne porcije dobijamo informacije o njihovoj privatnosti pomoću kojih možemo da rekonstruišemo njihovu sliku – šta rade, iz koje društvene grupe dolaze, gde žive, ko im je porodica, kakva im je prošlost – odnosno, ko su oni.
Po ovom pitanju Kodeks novinara Srbije je izričit: „Prilikom izveštavanja o nesrećama i krivičnim delima, nije dozvoljeno objavljivanje imena i fotografija žrtava i počinilaca koje ih jasno identifikuju. Takođe, nije dozvoljeno ni objavljivanje bilo kakvih podataka koji bi indirektno mogli da otkriju identitet bilo žrtve, bilo počinioca, pre nego što nadležni organ to zvanično saopšti“.[1] Nažalost, praksa pokazuje da je situacija drugačija i da se ova odrednica često krši.
Ovakav način otkrivanja ličnih podataka osoba može da nastane kao želja novinara da otkrije što više čitaocima, ali da se to upakuje na drugačiji način. Postoji mogućnost i da je reč o vrsti kompromisa između uredničkog pritiska da se čitaocima ponudi što više i nastojanja novinara da sačuva identitet žrtve ili osumnjičenog. U svakom slučaju, činjenica je da na kraju dolazi do kršenja prava na privatnost. Primeri ove prakse zabeleženi su u svim onlajn medijima koje smo analizirali, odnosno Kuriru, Večernjim novostima, Blicu i Informeru.
Kao klasičan primer prikrivenog otkrivanja identiteta možemo navesti tekst sa portala Novosti.rs objavljenog 19. oktobra 2016. godine pod naslovom „Devojčica progovorila posle pet godina: Silovao pastorku, majka iz straha ćutala!“[2]. Iako je čitaocu jasno da se radi o potresnoj priči u kojoj je žrtva maloletna osoba, novinari će u ovom tekstu iznositi detalje sve dok ne bude jasno o kome se radi, odnosno dok šira okolina žrtve ne bude u stanju da je prepozna.
Već iz prve rečenice saznajemo inicijale i godine žrtve, ali i ime, početno slovo prezimena i mesto u kojem je živeo osumnjičeni za silovanje. U daljem tekstu saznajemo kako se sve to dešavalo dok je devojčica imala devet godina, kao i da je majka o tome ćutala. Zatim u nastavku otkriva se gde se sve dešavalo, malo naselje kraj Despotovca, a imamo i svedočenje komšije čiji je identitet potpuno otkriven, radi verodostojnosti. Trenutak u kojem je potpuno otkriveno ko je žrtva zločina jeste momenat kada čitaocu postaje dostupno puno ime i prezime majke devojčice, za koju se navodi da je i sama bila žrtva porodičnog nasilja. Dakle, kroz nekoliko rečenica saznajemo potpuni identitet devojčice, njene majke, ali i prošlost osumnjičenog.
Ironično, ali i licemerno, jeste to što novinari u tekstu pišu o „strahotama koje je preživela“ ova maloletna devojčica, ne shvatajući da je upravo kroz njihov tekst ona još jednom postala žrtva. Ovakav način izveštavanja ne kosi se samo sa osnovnim moralnim načelima, odredbama Kodeksa novinara Srbije, nego i Zakonu o informisanju i medijima. Po članu 80. stavu 2. ovog zakona maloletnik se ne sme učiniti prepoznatljivim u informaciji koja može da povredi njegovo pravo ili interes, dok se u članu 77. govori da se posebno mora voditi računa o tome da sadržaj medija ne naškodi emotivnom i socijalnom razvoju maloletnika.
Celu studiju slučaja možete pročitati OVDE.
Foto: Pixabay
Nema komentara