Najmisteriozniji i najintrigantniji od svih srednjovekovnih, viteških redova, svakako je red siromašnih vitezova Hrista i Solomonovog hrama ili red Templara. Red je osnovao francuski plemić Ig de Pajn sa još osam vitezova oko 1119. godine u Jerusalimu, koji je bio glavno odredište hodočasnika iz Evrope.
foto: John Patrick Viktor Jokinen
Prvobitni cilj ove organizacije bio je odbrana hodočasnika, koji bi došli u Svetu zemlju, od razbojnika. Zakleli su se na siromaštvo, poslušnost i čednost, a za sedište im je određena džamija Al Akša, koju su još nazivali i Solomonov hram. Za razliku od ostalih viteških redova, u početku nisu imali novca, živeli su od milostinje i u oskudici. Kralj Jerusalima prihvatio je red na istoku 1120. godine, a pape su između 1139. i 1145. izdale tri bule, kojima su proklamovale da se templarima daje gotovo apsolutna moć i da su odgovorni jedino Svetoj stolici.
Vremenom su počeli da privlače znatiželjne ljude sa Zapada, neki su im asistirali, a neki su postajali njihovi punopravni članovi. U Evropu su poslati da regrutuju ljude za Krstaški pohod na Damask i da traže zvanično priznanje svog reda. Ig de Pajen je sreo sv. Bernara od Klervoa, koji mu je dao podršku i koji je obezbedio templarima izlaz na evropsku, istorijsku pozornicu. U Provansi, templari su dobili zemlju, koja je predstavljala bazu njihovog kasnijeg bogatstva. Na saboru u Troju 1129. doneta su pravila (Latinski pravilnik templara) po kojima su trebali da žive i određeno im je kako da primaju pridošlice u svoj red. Morali su da nose bele ogrtače koji su označavali čednost i čistotu. Kratka kosa i brade bile su obavezne za sve pripadnike Reda. Pravilnik je bio više monaški nego vojnički, a svakodnevni život bio je najviše sličan životu u manastiru.
foto: Templari kao glavni antagonisti popularne igrice Assassin`s Ceed
Iako ih je većina prihvatila, nisu sve crkvene grupe bile oduševljene njihovim postojanjem. Jedni su ih optuživali da opšte sa Đavolom, a drugi su bili protiv prolivanja krvi, što templari nisu mogli da ispoštuju. Ipak, zahvaljujući sv. Bernaru, optužbe su odbačene, darovi su stizali i dalje u njihove ruke i ostali su skoro nedodirljivi narednih 150 godina. Templari su 1131. godine zajedno sa redom vitezova Bolnice dobili čitavo kraljevstvo Aragon, nakon čega su postali glavna snaga rekonkviste na Iberijskom poluostrvu. Dobijali su zamkove u Svetoj zemlji, koji su bili utvrđeni zbog odbrane od nevernika.
Verovatno su od skupa 1147. godine, koji je prethodio neuspešnom Drugom krstaškom ratu, počeli da nose crveni krst na svojim ogrtačima, a koji je označavao voljnost da postanu mučenici u odbrani Svete zemlje. Za krivce neuspešnog krstaškog pohoda, neki su označavali upravo templare. Optuživali su ih da su prihvatali istočnjačke običaje, da su primali mito, ali sve to nije uticalo na njihovu „popularnost“. Vremenom su postali finansijska institucija, zahvaljujući poklonima koje su dobijali, što je dovelo do toga da postanu blagajnici francuskih kraljeva, a kasnije su se i pape finansirale kod njih. Oni su prvi evropski bankari, za koje se znalo da su pouzdani. Izradili su sistem kreditnih papira pomoću kojih bi se novac, ostavljen u jednoj templarskoj precepturi, mogao podići u drugoj, a dovoljno je bilo samo pokazati papir.
Na vrhu hijerarhije bio je veliki majstor, koji je odgovarao samo papi. Njega je birao Izborni sabor i imao je najbolju opremu i pratnju. Ispod je bio zapovednik starijih oficira – senešal, koji je bio zamenik i savetnik velikog majstora. U evropskim kraljevstvima su bili majstori koji su odgovarali velikom majstoru u Jerusalimu. Osim ovih titula, bile su i neke niže, i sve su bile podređene velikom majstoru i senešalu. Elitu reda činili su teško naoružani vitezovi Beli ogrtači, koji su imali svog štitonošu i paževe, obično iznajmljene meštane nekog grada ili sela.
Templari su bili i graditelji, podigli su određen broj crkava po Latinskoj Siriji i učestvovali su u izgradnji crkve svetog Groba. Vođa muslimana Saladin, koji je mrzeo fanatične vojne redove, posle bitke kod Hatina 1187. godine, postavio im je ultimatum da pređu u islam ili da izaberu smrt. Smrt je izabralo svih 230 zarobljenih templara. Saladin je nakon toga zavladao Jerusalimom, a templari su morali zauvek da napuste Al Akšu. Padom Jerusalima u muslimanske ruke palo je i sedište templara koji odlaze u Akru i ona postaje njihova baza narednih sto godina. 1229. godine car Svetog rimskog carstva Fridrih II Hoenštaufen je putem diplomatije vratio Jerusalim, ali red nije imao velikog uticaja u gradu. Zbog njegovog pristupa templari su zauzeli protivnički stav. 1244. godine Jerusalim je potpuno izgubljen za hrišćane, nakon čega dolazi do podozrenja prema templarima. Polako padaju mesta u Svetoj zemlji, jedno za drugim.
1290. godine, krstaši, najvećim delom pijanice, gusari i kriminalci okupljali su se u Akri, koju su već 1291. preuzeli Mameluci, čime pada hrišćanska Prekomorska kraljevina. Templari su ostali samo u uporištu La Roš Gijom, ali i on će vremenom pasti pod vlast muslimana. Red će se učvrstiti na Kipru, gde je za velikog majstora izabran Žak de Molej.
Nema komentara