Upoznati smo sa tim kako izgleda jedan školski dan u redovnim obrazovnim ustanovama. Đaci od prvog do osmog razreda osnovne škole imaju raspored, gde u toku jednog dana imaju od pet do osam časova i kada se čuje to poslednje zvono za kraj, svi u žurbi napuštaju školu i odlaze kućama. U školi za specijalno obrazovanje „Doktor Milan Petrović“ situacija je malo drugačija.
Školu za specijalno obrazovanje pohađaju učenici koji imaju govorne smetnje ili smetnje u fizičkom i mentalnom razvoju. Srećna, nasmejana deca kojima je potrebno malo više pažnje, posvećenosti i strpljenja. Predmeti koje učenici pohađaju u ovoj školi su isti kao i u redovnim školama, najveća razlika je u boravku koji pohađaju svi učenici, od prvog do osmog razreda škole za specijalno obrazovanje. Boravak je period slobodnog vremena koji se u zavisnosti od smene realizuje pre ili posle nastave.
Nastavni plan boravka je sastavljen tako da deca svakog dana usavršavaju određene veštine, pa je tako ponedeljak dan za socijalizacuju, utorak je dan koji je posvećen razvoju govora i jezika, sreda je dan predviđen za umno vaspitanje, odnosno korepeticiju, četvrtak zdravstveno vaspitanje, gde se sa decom razgovara o higijeni tela, njihove sredine i petkom radno vaspitanje i društveno koristan rad.
Jedna školska sreda
Deci sam bila predstavljena kao gošća koja je došla da se sa njima igra. Reakcija dece na nepoznato lice bila je individualna. Neko je prevrnuo očima, jer je hteo da nastavi da se ljulja na igralištu i nije mu bilo bitno da li dolazi neko nov ili ne. Neko je uz zagrljaj i smeh, vriskom izrazio svoju sreću. Neka deca nisu prestajala da pričaju, dok druga od njih nisu mogla da dođu do reči. Mnogi koji su ušli u učionicu nakon mene bili su poprilično zbunjeni, ali veoma radoznali i, najvažnije od svega, spremni za igru.
Prostorije boravka su deci poznatije kao Zona drugarstva, mesto gde se međusobno druže, razgovaraju isa nastavnicima rade ono što je za taj dan predviđeno. Taj prostor se sastoji od tri sobe. U prvoj i najvećoj sobi nalaze se đačke klupe, postavljene tako da deca gledaju jedni u druge dok ispoljavaju svoju kreativnost. Pored stolova, tu su i televizor, kocke, puzle, lutke i viseća zelena ljuljaška na kojoj se svako dete, bar jednom tog dana, zaljuljalo. Druge dve prostorije su manje, u jednoj se nalaze strunjače, a u drugoj kreveti, kako bi deca mogla da se odmore u toku dana.
Konkretno te srede deca su imala priliku da izaberu da li će praviti hobotnicu ili meduzu od ukrasnog papira, dodatna motivacija da se umire, sednu za sto, uzmu makaze u ruke i krenu sa radom bili su panoi postavljeni na svakom zidu u učionici na kojima su zakačena njihova prethodno napravljena remek-dela. Jedna nasmejana, veoma komunikativna devojčica je, uzevši narandžaste makaze u ruke, ponosno svojim drugarima rekla kako jedva čeka da krene u srednju školu i kako je njen san da jednog dana postane krojačica i da svima sašije svečane, balske haljine. Dok je druga devojčica navlačila rukave majice, želeći svima da pokaže kako je pocrnela na letovanju, pohvalivši se kako je za to vreme naučila i da roni.
Foto: Iva Galicki
Pored razgovora, priči o tome šta su danas novo naučili i šta su lepo jeli na, nekima omiljenom delu dana, ručku, u pozadini se mogla čuti muzika, uz koju je po koje dete igralo i pevalo. Veoma lepo vaspitana deca koja se međusobno slušaju i potpomažu, tog dana su bili posebno srećni i razdragani, napolju je sijalo sunce praćeno pravim prolećnim povetarcem, što je značilo da je većina njih imala čas u prirodi. Dvorište škole je prostrano, prepuno zelenila, na svakom ćošku su postavljene klupe i naravno, za decu najvažnije igrališe, na kojem se igraju zajedno u grupi sa nastavnicima ili pojedinačno sa svojim pratnjama.
Potrebe svakog deteta su individualne, određena deca su dovoljno samostalna, pa tako mogu sama da, uz pomoć nastavnog kadra, postignu sve što plan i program za taj dan nalaže. Dok je drugoj deci neophodna pratnja, odnosno desna ruka koja će detetu pomoći prilikom hodanja, ukoliko je u pitanju fizička smetnja ili generalno u obavljanju dnevnih aktivnosti, ukoliko su u pitanju mentalne smetnje. Povezanost pratnje i deteta koje ne može govorno, rečima da se izrazi je ekvivalentno spoju dve osobe u jednoj. Određena deca iz navike, poverenja i privrženosti reaguju samo na reči i gestove pratnje. Ukoliko su nervozni, umorni ili nemirni, komfor pronalaze u pogledu ili pokretu ličnog pratioca, ukoliko je taj pratilac strpljiv, kvalifikovan i adekvatan za to dete.
Dan se polako približavao kraju, deca su jedno po jedno odlazila kući, neki presrećni što vide svoje mame, tate, bake, neki malo manje srećni jer nisu stigli da završe svoj rad do kraja. S osmehom na licu deca su se pozdravljala sa svojim drugarima i boravak se praznio. Zona drugarstva pretstavlja siguran prostor za ovu decu, gde su svi jednaki, posebni, a opet isti. Nastavnici i defektolozi koji rade sa decom u školi za specijalno obrazovanje „Doktor Milan Petrović“ istakli su da je svaki dan sa učenicima priča za sebe i dodali da promene vremena, umor, nezadovoljstvo, ono što remeti mir svakome, na njihove učenike deluje ekstremnije, emocije su im pojačane, bes intenzivniji, plač glasniji, pokreti grublji.
U jednom trenutku, dok je većina dece sedela i pravila papirne figure, na radiju se tiho čula neka dečija pesma, nakon što su tražili da se zvuk pojača, jedan dečak je uzeo kolica u kojima je sedela njegova drugarica i zajedno su krenuli da igraju, on malo ispred nje, malo iza gurajući kolica. Posebna deca koja ne vide razliku između sebe, kojima njihovi specijalni problemi ne predstavljaju poteškoće. To su deca koja žive u svom svetu, napravljen upravo za njih i nisu svesni da su deo jedne veće priče, sistema, života.
Nema komentara