Istraživačko novinarstvo može biti značajna karika u borbi protiv korupcije i njenom otkrivanju, saglasni su sagovornici Univerzitetskog odjeka. Međutim, u državi u kojoj institucije ne funkcionišu, čak i u slučajevima koruptivnih radnji za koje postoje dokazi, reakcija nadležnih tužilaštava izostaje.
Foto: freerangestock
Krajem prošlog meseca Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) objavio je podatak da je spotove sa pozivom na bojkot prošlih parlamentarnih izbora, kasnije ustupljenih Stranci slobode i pravde (SSP), platila jedna privatna produkcija. U istom tekstu se navodi i da je gorepomenuti spot emitovan na televizijama N1 i Nova S u sklopu običnog reklamnog bloka, a samim tim i plaćen manje od drugih predizbornih spotova. Ovaj tekst CINS-a izazvao je polemike na društvenim mrežama, a početkom decembra urednici Centra Milici Šarić je i prećeno na Tviteru.
Posao istraživačkih novinara je da, osim zloupotreba budžetskih sredstava, istražuju i druge oblike malverzacija, bez obzira da li su one povezane sa vlašću ili opozicijom, državnim ili privatnim sektorom. Urednik rubrike Aktuelno na internet portalu CINS-a Vladimir Kostić ističe da je jedino relevantno merilo prilikom odabira teme i objavljivanja istraživanja – javni interes, kao i potkrepljenost istraživanja dokazima. On dodaje i da ga ne iznenađuje reakcija pojedinih opozicionih političara na objavljivanje teksta.
„Oni bi, naravno, voleli kada bi se objavljivali samo tekstovi koji govore o njihovim političkim protivnicima ili potvrđuju njihove stavove o određenoj temi. Ipak, naš posao nije to, već da radimo u interesu svih građana. Ako za nešto smatramo da je važno da građani znaju, objavićemo bez obzira o kome se radi“, objašnjava Kostić.
Sa druge strane, brojni su istraživački tekstovi koji su se tokom poslednjih godina bavili aferama povezanim sa državnim i partijskim funkcionerima. U ovakvim slučajevima, uprkos postojanju dokaza, nadležno tužilaštvo često biva nezainteresovano za pokretanje istrage.
„Tužilaštvo do sada nije pokrenulo nijedan postupak, nakon mnogobrojnih istraživanja i afera koje su se pojavljivale u javnosti. Čak i oni koji su pokrenuti, ne okončavaju se. Takav je, recimo, postupak koji je sama Agencija za sprečavanje korupcije inicirala, a tiče se finansiranja kampanje Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije i Ujedinjenih regiona Srbije, koji više od tri godine stoji u tužilaštvu bez ikakvog pomaka. Sve ovo nam govori da ne postoji stvarna volja da se sa ovim problemom uhvati u koštac“, smatra Vladimir Kostić.
Da država ne ulaže dovoljno energije u suočavanje sa korupcijom, saglasan je i politikolog i izvršni direktor Instituta za evropske poslove Naim Leo Beširi, podsećajući na podatak Agencije za sprečavanje korupcije – da korupcija svake godine „ukrade“ od građana 500 kilometara puteva, 350 škola i 7500 medicinskih aparata.
„Tužilaštvo kontroliše vlast i, sve dok imamo takvu konstelaciju odnosa, Srbija neće biti pravna država. Državna tužiteljka je sramota pre svega za profesiju koju obavlja, a posledice nereagovanja na očigledno kršenje zakona su dalekosežne. Siguran sam da u tužilaštvu i sudstvu ima čestitih ljudi, ali i dalje našim društvom i sudstvom vladaju mediokriteti spremni da ućare na svakoj krivini“, smatra Naim Leo Beširi.
.jpg)
Foto:Institut za evropske poslove
Kada je reč o državnim organima čija je nadležnost borba protiv korupcije, osim tužilaštava čiji je zadatak da pokreću postupke u konkretnim slučajevima, Srbija ima i Agenciju za sprečavanje korupcije, koja u suštini ima preventivnu ulogu u društvu. Agencija može inicirati procese u slučajevima sukoba interesa, neprijavljivanja imovine političara i nedostavljanja finansijskih izveštaja političkih subjekata, i za sada postoji određeni broj sankcija koje su pre svega deklarativne prirode. Međutim, nema većih sudskih procesa za prekršioce zakona.
„Političari i dalje imaju više funkcija, bogate se nekontrolisano, a finansiranje stranaka i dalje funkcioniše u sivoj zoni, uključujući i nenamensko korišćenje budžeta. Iako Agencija postoji više od deset godina, izveštaji Evropske komisije, Saveta Evrope, domaćih i međunarodnih organizacija i medija sugerišu da je korupcija u Srbiji visoko rasprostranjena i u svim delovim društva”, kaže Naim Leo Beširi. On smatra da je jasno da ne postoji politička volja za sistemsko rešavanje problema korupcije u Srbiji. Kada bi politička elita želela da se doista izbori sa korupcijom, mogla bi pre svega da osnaži nezavisnost i odgovornost sudskih i policijskih organa, pa tek onda kontrolnih mehanizama, kao što je Agencija za sprečavanje korupcije.
„Za sada, Agencija je više učiteljica koja opominje državne službenike i političke subjekte da krše zakon, i uobičajena joj je praksa da srami takvo ponašanje. U društvu u kome korupcija nije sramota, već poželjno društveno delovanje, dometi ovog kontrolnog tela su ograničeni, a odgovornost je i dalje u rukama javnosti i medija da na to ukažu, uprkos sabotiranju od strane političara na vlasti i državnih elemenata“, smatra politikolog Naim Leo Beširi.
Upravo zbog slabosti i nereagovanja državnih organa na slučajeve korupcije, u javnosti postoji utisak da novinari istraživačkih redakcija zapravo rade njihov posao. To nam pokazuje koliko su profesionalni mediji važni u svakom društvu, smatra novinarka KRIK-a Vesna Radojević.
„Novinari bi trebalo da budu i jesu korektori društva. Nisu neprijatelji države, već onih koji iskorišćavaju svoje pozicije za sopstveno dobro. Ispravan je i stav da su sva dokumenta, podaci koje novinari skupe, zapravo svedoci jednog vremena, i u atmosferi slabih institucija jedini imaju moć da otkriju neke važne istine“, naglašava Vesna Radojević. Ona kaže da država nije samo nezainteresovana da procesuira slučajeve korupcije, već i da sa vrha vlasti dolazi opstrukcija rada istraživačkih novinara. Navodi da istraživački novinari u Srbiji, ne samo da moraju da se bore da skupe što više informacija i dokaza za svoje tekstove, već moraju i dosta da vode računa o svojoj bezbednosti.
„Istraživački novinari i mediji su meta prorežimskih tabloida jer smo najpre meta ljudima koji zauzimaju najmoćnije pozicije u zemlji. Ako bi kod njih postojala pretpostavka da žele da unaprede zemlju u oblasti vladavine prava, oni bi ohrabrivali naš rad. Sada je situacija takva da se bukvalno plašite i države i njenih represivnih mera, čuvate se od prisluškivanja, obijaju se stanovi novinarima, zastrašuju se“, objašnjava Vesna Radojević. Ona ipak napominje da novinari ne mogu i ne treba da rade ono što je posao nekih državnih institucija.
„Otkrivanje malverzacija ne sme samo da se svede na redakcije, jer novinari imaju mnogo manje moći da nešto istraže u odnosu na tužilaštvo i policiju. Smatram da je jedan od glavnih zadataka medija da jačaju državne institucije”, kaže Vesna Radojević.
U teoriji, istraživački novinari i državni organi poput Agencije za sprečavanje korupcije mogli bi razvijati saradnju na poljima prikupljanja podataka relevantnih za otkrivanje korupcije. Nekih primera ovakve saradnje bilo je ranije i u Srbiji. Tako je CINS 2016. godine izradio bazu postupaka koje je Agencija za sprečavanje korupcije vodila protiv funkcionera. Vladimir Kostić kaže da su te godine imali dobru saradnju sa Agencijom u smislu dostavljanja tražene dokumentacije i odgovaranja na zahteve za pristup informacijama od javnog značaja. Međutim, već prilikom ažuriranja baze 2018. godine ta saradnja je bila teža, jer je Agencija u jednom trenutku prestala da dostavlja dokumentaciju.
„Veliki problem sa ovom institucijom je što se poslednjih godina sve više zatvara za novinare, pa tako, na primer, obična pitanja koja im šaljemo posmatraju kao zahteve i onda za odgovaranje primenjuju rok od petnaest dana. Takođe, odgovaranje na zahteve je lutrija. Nekada dobijemo odgovore, a nekada ne“, priča Kostić.
Foto: Aleksandar Sretković - CINS
Istraživački portali poput onih CINS-a i KRIK-a istovremeno su važno mesto na kom građani mogu pregledati podatke o, na primer, prihodima ili imovini državnih funkcionera. Tako je KRIK nedavno objavio bazu sudija „Prosudi ko sudi“, a CINS tokom prošlog saziva Narodne skupštine Srbije izradio bazu „Koliko košta poslanik?“. Baza poslanika je izazvala veliku zainteresovanost čitalaca a jedan od glavnih razloga, po Kostićevom mišljenju, jeste netransparentnost onih za koje smo glasali.
„Podaci o primanjima narodnih poslanika godinama nisu bili poznati i imali smo velikih problema da dođemo do podataka. Narodna skupština mesecima nije odgovarala na naš zahtev, a na kraju i kad su odgovorili – nisu poslali sve podatke“, objašnjava Vladimir Kostić. On dodaje da, zbog takvog iskustva, nije siguran u kojoj meri će moći da ažuriraju podatke za novi saziv parlamenta, iako im je to u planu. Svakako je ohrabrujuće to što ovakve baze podataka izazivaju pažnju i zainteresovanost dela javnosti. Međutim, postavlja se pitanje kakvo je znanje građana o obimu problema korupcije u našem društvu.
„Većina građana nema saznanja o tome koliko odvajaju za državni budžet i gde taj novac ide. Nepostojanje znanja je uvek u sprezi sa potpunim izostankom osećaja za javno dobro i širih potreba zajednice, i uglavnom se sve svodi na lični interes. Oni koji imaju razvijenu svest o trošenju javnih finansija se nekako snalaze u privatnom sektoru, spremaju se da odu ili su odavno napustili zemlju”, smatra politikolog Naim Leo Beširi. Prema njegovom mišljenju, neznanje građana o problemu korupcije samo je posledica mnogo šireg problema.
„U siromašnoj zemlji, gde plata ne doseže bar do sledeće, a nezaposlenost je visoka, nema mnogo vremena za razmišljanje o javnim finansijama. U takvom društvu, zasnovanom na rđavim principima ’tržišne ekonomije’, ali bez stvarne slobode trgovanja i uz veliku kontrolu korumpiranog državnog aparata, vlada princip – spašavaj se ko može“, kaže Naim Leo Beširi.
Urednik rubrike Aktuelno na portalu CINS-a Vladimir Kostić kaže da građani, iako možda nemaju svest o borbi protiv korupcije kao pojmu koji je suviše apstraktan za njih, i sami osećaju posledice u svakodnevnom životu.
„Korupcija je i ako ulicu u njihovom kraju asfaltira firma bez iskustva koja je posao dobila na nameštenoj javnoj nabavci; ili ako se u firmi u kojoj rade kao njima nadređeni postavi neko bez znanja i iskustva, samo zato što je na neki način to platio. Na ovaj način treba građanima približiti pojam korupcije, a mislim da je to put i za same novinare – oni treba da približe svoje tekstove o mogućoj korupciji čitaocima“, zaključuje Kostić.
Nema komentara