Deseti put zaredom peške se išlo u selo Tekeriš, u spomen-kosturnicu vojnicima poginulim u prvoj savezničkoj pobedi u Prvom svetskom ratu - Cerskoj bici.
Autor: Đorđe Ivanovnić
Na Cerski marš, koji se odvija na potezu od centra Šapca do Tekeriša kroz brojna sela, sam prvi put kao radoznao student istorije krenuo 2014. godine. Kao i tada, i danas on počinje u ranim jutarnjim časovima, stoga smo moji novosadski entuzijasti i ja morali krenuti praktično po svitanju kako ne bismo propustili pokret kolone. Iako na prvi pogled može delovati da bi se ovakvoj manifestaciji rado pridružile mnoge patriote, realnost je ipak drugačija kada se uzme u obzir da se mora ustati rano i nakon toga pešačiti 35 kilometara po letnjim temperaturama. Iz tog, ali i drugih razloga, mnogi ljudi na samom maršu vas često posmatraju pogledom punim iskrenog poštovanja jer znaju da je ovih preko 40 000 koraka koje ćemo preći motivisano izuzetnom voljom i poštovanjem prema precima. Od 2015. godine marševi su posvećeni istorijskim ličnostima vezanim za dati period, tako da i ove godine nije bilo drugačije. Vojvoda Petar Bojović, čija je fotografija bila na majicama brojnih polaznika marša je bio centralna ličnost ove godine.
Pred sam polazak sveštenici su izgovorili molitvu za bezbednost putnika i pročitana su pravila marša. Unuk jednog veterana sa Cera je čitao pretkova detaljna sećanja na samu bitku i ono što je usledilo. Prilično miran centar Šapca u ovim ranim jutarnjim časovima je razbudilo snažno ozvučenje sa kojeg su se mogle čuti mnoge rodoljubive pesme koje su podizale duh pred polazak na marš. Primećujem da ove godine ima nekoliko organizovanih udruženja veterana, koji se, zbog majici koje ih jasno identifikuju, lako raspoznaju. Tu su veterani sa bitke sa Paštrika, nekoliko veterana JSO, kao i veterani i redovni pripadnici interventne brigade policije iz Beograda. Gotovo svi su ozbiljni u licu. Osmesi se jedino primećuju među policijskim veteranima, koji su ovde najbrojniji.
Nedugo zatim, kolona se formira, brojne zastave Srbije staju na čelo kolone i marš počinje. Zastave su raznovrsne, najviše je srpskih, onih koje predstavljaju udruženje „Cerski marš“ a prate ih one koje predstavljaju Carsku Rusiju, modifikovane zastave Srbije sa istorijskim ličnostima na njima, zastave Kraljevine Srbije koje su bile nošene u Cerskoj bici, ali i razne druge koje pripadaju udruženjima, pokretima i konkretnim jedinicama. Trn u oku predstavljaju dve koje vidim blizu čela kolone. Na prvoj, crnoj zastavi je bio modifikovan dvoglavi orao sa zastave Srbije kojeg su često koristili pripadnici „Nacionalnog stroja“, nacističke organizacije koja je zabranjena u Srbiji. Druga je imala srpsku trobojku i na njoj je pisalo „Ave Serbia“ sa keltskim krstom pored. Simbol koji je, prilično širokog značenja, odavno prisvojen i široko korišćen od strane skinhedsa i drugih rasističkih grupacija širom sveta. Ironija sudbine je što ovi mladi ljudi sa ponosom mašu ovim zastavama na maršu koji simboliše ponos precima, koji bi se po svoj prilici, sramotili kada bi ih videli.
Kolona brzo izlazi iz Šapca i usput nam pokazuju mesto na kojem je vojvoda Bojović ranjen tokom bitke. Krećemo se desnom trakom puta i šetnja postaje monotona. Pojedinci puštaju muziku sa svojih telefona ili bežičnih zvučnika, prolaznici iz automobila i meštani sela kroz koja prolazimo nas slikaju i mašu. Neretki iznose sok, rakiju i voće kojima nas velikodušno časte sa željama za srećan put. Na desetom kilometru je prva pauza i doručak u dvorištu osnovne škole. Svi dobijaju pogačice i rezerve flaširane vode. Tu je i cisterna sa vodom koja će kolonu pratiti do cilja i svakih 5,6 kilometara biti tu da okrepi.
Iako dužina marša ne zvuči zastrašujuće, u obzir treba uzeti da je ovo šetnja po suncu bez zaklona, sa betonom pod nogama koji tu toplotu dodatno pojačava. Kako se približavamo podnevu temperatura raste i čini hodanje težim. Pošto je u koloni dosta porodica sa decom, ona su prva koja odustaju od daljeg hodanja i organizatori ih prevozom odvoze na cilj, gde ćemo se svi sastati. 
Autor: Đorđe Ivanović
Na jednoj od pauza, u selu Volujac, na ogradu naslonjen stoji mršavi starac sa šajkačom. Vidim da pored njega u dvorištu stoji gajba piva naopačke okrenuta, u mojim očima idealno mesto za odmor. Zamolim ga da sednem tu i bez problema prihvata. Ime mu je Radivoje, prezime nažalost nisam zapamtio. Ima 92 godine, sve ih je proživeo u Volujcu, i dok posmatra kolonu koja prolazi osmeh mu se širi i otkriva njegove retke zube. Kaže da mu sam prizor ovolikog broja ljudi koji idu na Cer oživljava mladost i da bi rado i on odmah krenuo sa nama. Pored svojih godina i dalje vozi traktor i obrađuje zemlju bez problema,a zbog svoje spremnosti od meštana je dobio nadimak „pionir“. Zbog toga što je praktično svedok istorije, koristim priliku da porazgovaram sa njim o presudnim događajima za ove prostore koje je proživeo. Navodi da su mu i otac i deda bili učesnici Prvog svetskog rata, a da je tokom Drugog imao sreće da ga ne odvedu u logor jer je bio previše mlad. Dvojica braće i on su sa dedom bili pošteđeni, iako su im, kako objašnjava, uništili sve što su imali u seoskoj kući u čijem dvorištu sada razgovaramo. Neočekivano je staložen i jasan kad govori o ovim stvarima. Nema mržnje ni prema kome i stvari ne posmatra crno-belo već vidi nijansiranost kod svih aktera rata. Kaže da su u mnogim navratima „Švabe bili gospoda“ , da nije privržen nijednom sukobljenom pokretu otpora oko kojih su se napravile podele u Srbiji koje i danas traju. Svima nalazi i vrline i mane. Kako razgovor odmiče shvatam da je moj sagovornik veoma bistar, misao mu je veoma jasna i nedvosmislena, nema poštapalice i ponavljanja u govoru koji su izuzetno česta pojava. Pauza je kratka i mora se nastaviti dalje. Pozdravljam se sa Radivojem i molim ga da se slikamo za uspomenu na šta rado pristaje.
Autor: Đorđe Ivanović
Pauze na ovakvom putu su mač sa dve oštrice, jer iako se čovek odmori i okrepi, polazak i nastavak pešačenja nakon pauze se čini težim zbog gubitka kontinuiteta. Meštani sela kroz koja prolazimo, a koji gotovo svi imaju pretke učesnike Cerske bitke, kolonu snimaju telefonima i pozdravljaju, vozači koji idu u suprotnom smeru trube i mašu, i može se reći da je i onima koji nisu učesnici marša izuzetno drago da vide grupu ljudi u ovolikom broju u šetnji posvećenoj precima. I pored nedavnog porasta popularnosti brojanja velikih skupova crvenim tačkicama, nisam se latio tog posla, ali je izveštaj Radio Televizije Srbije rekao da je učesnika marša bilo oko 3000.
Uprkos uspešnom završetku ranija dva marša, osetio sam da ovaj neću moći da izdržim do kraja i sam sam potražio pomoć organizatora da me prevezu deo puta. Zajedno sa ostalima koji nisu mogli da nastave marš prevezli su nas nekoliko kilometara do raskrsnice na kojoj se nalazi krst sa ocilima. Nedaleko odatle je krajnji cilj i organizatori kažu da žele da svi zajedno dođu do spomenika u isto vreme zbog čega nas tu ostavljaju. Dok čekamo da dođe kolona i završimo ovogodišnji marš družimo se u obližnjoj hladovini.
Nedugo zatim prethodnice kolone se naziru i stižu do nas. U istom trenutku je veliki broj ljudi na motorima pristigao i parkirao se na mestu na kojem smo čekali kolonu. Saznao sam da su u pitanju „Noćni vukovi“, grupacija koja potiče iz Rusije, a svoj ogranak ima i u Beogradu. Neko mi saopštava da treći put zaredom dolaze na Cerski marš. Ima ih sigurno preko stotinu dok polako prolaze pored nas i upućuju se na spomenik. Kako prolaze, učesnici marša ih pozdravljaju na šta oni odgovaraju turiranjem motora. Interesantan detalj koji mi je zapao za oko su simbolični pozdravi sa tri prsta. Naime, dok su se jedni pozdravljali sa razdvojena tri prsta, drugi su to činili sa sastavljenim prstima. Kroz maglu se sećam debate o ovom pozdravljanju od pre nekoliko godina i tome koji simbol bi bio pravilniji. Međutim, izgleda da do danas nema konsenzusa. Nakon prolaska „vukova“, krenuli su i ljudi. Do cilja nema mnogo i svi su uzbuđeni i žele da konačno završe ovo osam sati dugačko pešačenje.
Autor: Đorđe Ivanović
Atmosfera tokom približavanja spomeniku je impozantna. Velika krošnja drveta isprva blokira pogled na spomenik, koji se ipak nazire, dok se sa snažnih zvučnika čuje Marš na Drinu, čiji poznati ritmovi grme i savršeno se uklapaju sa pojavljivanjem spomenika pred našim očima. Doživljaj je kao režiran i primećujem da nisam jedini koji je pod utiskom. Više je nego primetno je da ovo delo Stanislava Biničkog na neverovatan način podiže duh i energiju premorenim šetačima. Reči „Vaša dela su besmrtna“ ispod ocila na vertikalnom spomeniku dominiraju pejzažom podsećajući na grandioznost dela predaka koji su ovde sahranjeni.
Mnogi snimaju događaj, a svi koji su nosili bilo kakve zastave sada idu do spomenika da ih razviju za slikanje. Organizatori se preko ozvučenja zahvaljuju učesnicima marša i pozdravljaju ih. Nakon što se većina ljudi fotografisala i otišla sa platoa ispred spomenika, koristim priliku da i ja to uradim sa Draganom, momkom iz Šapca koji poslednjih pet godina na ovaj marš ide obučen u autentičnu uniformu pešadijskog vojnika iz Velikog rata. Sećam se da smo i te 2014. godine razgovarali i da ga je mnogo ljudi zaustavljalo sa pitanjima o uniformi. Objašnjavao je da je sam nabavljao deo po deo, nešto na pijaci, nešto od prijatelja nešto iz pozorišta. Danas tih pitanja više nema jer ga svi znaju. Stekao je status neformalne maskote Cerskog marša koja predvodi kolonu u ovom čitavom poduhvatu.
Autor: Đorđe Ivanović
Udaljavamo se nekoliko stotina metara od spomenika borcima Cerske bitke do kompleksa gde se služi ručak. Zbog Bogorodičinog posta dobijamo posni vojnični pasulj i hleb. Umorni putnici sa marša se raspoređuju po obližnjim travnjacima kako bi ručali i posmatrali program. Članovi udruženja „Cerski marš“ uručuju plakete drugim udruženjima i pojedincima koji su ovaj događaj podržali nakon čega su se na bini smenjivala brojna kulturno umetnička društva sa svojim članovima koji su igrali kola iz svih delova Srbije. Na samom kraju su pozvali i publiku da im se pridruži. Dok se ovo dešava moji prijatelji i ja smo se slučajno zadesili kod šatora ranije spomenutih veterana interventne jedinice policije koji nas oberučke dočekuju. Nude nas pivom koje sami toče, domaćom hranom i rakijom. Prijatno iznenađeni nazdravljamo sa njima i razgovaramo o maršu. Razmenjujemo kontakt, dogovaramo susret sledeće godine i krećemo polako nazad. Izmoreni, sa tenom kao da smo se tek vratili sa letovanja.
Premda mi je ovo bilo treće marširanje na Cer, može se bez sumnje reći da je bilo najsadržajnije do sada. Poznanstva, lepo raspoloženje i patriotski osećaji nisu izostali ni u ranijim, ali ovo je definitivno odnelo prevagu zbog svoje masovnosti i duha koji ranije nisam osetio. Bez zadrške se može tvrditi da je ova manifestacija među najbolje organizovanim rodoljubivim manifestacijama u Srbiji. Neka tako i ostane jer su oni u čije ime smo u nedelju marširali to i više nego zaslužili.
Nema komentara