Rušenje mostova. Stradanja. Raspad. Sirene. Od ovih elemenata bi se mogla sastaviti asocijacija poput one u „TV Slagalici“, možda i jedinoj zabavnoj stvari na RTS-u 1999. godine. A ta godina bi bila i konačno rešenje. NATO bombardovanje ostavilo je brojne posledice na društvo, o čemu se može svedočiti i danas. Različiti delovi tog društva su na razne načine reagovali u toj situaciji. Neki su se bunili, neki su odbijali prihvatanje realnosti, neki su bežali... A kako su reagovali umetnici? Umetnosti se često pripisuje karakteristika da zna da predviti blisku budućnost i ponudi rešenje, ali da li je i devedesetih bilo tako? Pokušali smo da saznamo od likovnog kritičara Save Stepanova koji je iz prve ruke otvarao izložbe i pomno pratio rad umetnika u eksplozivnoj realnosti.
Foto: Aleksa Ćirić
- KAKO JE IZLGEDALA SVAKODNEVICA? KOJE SU BILE NOVE STVARI NA KOJE SU LJUDI MORALI DA SE NAVIKNU?
- Ja sam rođen 1951. godine i ja sam generacija koja je sve do devedesetih živela u stalnom progresu. Mi smo iz decenije u deceniju živeli sve bolje i bolje. Onda se naglo deđavaju te devedesete i mnoge veze se naglo prekidaju, naglo smo dovedeni na ivicu egzistencije. Jedan upečatljiv detalj koji mi je ostao u sećanju je to da smo čekovima sa ne znam ni ja koliko nula plaćali najobičnije novine. Ili primer, kada smo moja supruga i ja hteli da priredimo večeru sa prijateljima i trebalo nam je nekoliko flaša kisele vode. Izašli smo u šetnju i svratili u nekoliko prodavnica, u svakoj kisela voda skuplja nego u prethodnoj. Na kraju smo, naravno, morali da ih platimo tim nesrećnim čekovima. Takođe se sećam da je čuvena kafana „Kod Mrce“ bila otvorena i da su gosti sedeli u bašti ispred, a prozori od izloga su bili polomljeni i srča je bila na ulici i na podu ispod njih, a samo nekoliko metara iza njih je bio srušen most. Tako da ti uslovi nisu bili nimalo povoljni, ali čovek mora da živi svoj život. Nakako smo preživeli.
- DA LI SU UMETNIČKI RADOVI REFLEKTOVALI SITUACIJU U KOJOJ SE DRUŠTVO NAŠLO I NA KOJI NAČIN?
- Tih godina, ja sam bio urednik galerije „Zlatno oko“ i mogu da posvedočim da smo tada imali neverovatne radove, ali i odzive umetnika koji su bili izuzetno angažovani. Nisam nikog morao dodatno da podstičem da se prijavi za neki konkurs ili izložbu i svi su bili veoma dostupni za saradnju. Pogotovo bih da istaknem da je ta umetnost radila na jedan modernistički način. Nije plakatski reagovala na ono što se dešava, nego je sredstvima umetnosti nudila drugačija rešenja i drugačije mogućnosti. U toj opštoj destrukciji pojavila se konstruktivizam u skulpturi i slici, minimalizam, geometrija, dakle sve ono što poziva na red i uređenost. Umetnici su tada nudili ideju uređenog sveta i recept kako prevladati nedaće koje je tad život priređivao. Rekao bih da se danas zaboravlja to da su umetnici učestvovali u pokretima za uređenje i promenu, čak da su bili veoma aktivni u tome i dali dobar doprinos da se krene demokratskim putem. Tako da verujem da je veza umetnosti i stvarnosti tada bila čvršća nego bilo kad u našoj istoriji.
- KAKO JE IZGLEDAO PRAKTIČNI I TEHNIČKI DEO? KAKO SU SE ODIGRAVALI KULTURNI DOGAĐAJI? KAKO JE IZGLEDALO RADITI U KULTURI?
- Nikako. Jedno vreme je bio potpuni prekid i zaista se nije moglo raditi, uključujući veliki embargo devedesetih. Ja sam bio presrećan kada smo sa umetnicima iz Mađarske uspeli da ostvarimo saradnju. Oni su nam tada rekli „Vi dođite, mi ćemo napraviti izložbu, pa šta bude“. Sećam se da sam jedno podne otvarao izložbu umetnice Sibile Petenji, čiji su radovi bili višemetarski crteži u boji. Ona je u njima prikazivala destrukciju, rasute predmete, krš, otpad, ruševine, kataklizmične situacije. U sred mog govora na toj izložbi, začule su se sirene za opasnost, što je bilo čudo jer su uglavnom bile predveče i noću. Dakle zaista situacija prestavljena u njenim radovima. Tako je i rad izlgedao. Na ivici egzistencije.
Ceo razgovor sa Savom Stepanovim možete pogledati u ovom videu:
Ovaj prilog je nastao u sklopu multimedijalnog projekta koji se bavi sećanjem na ratove devedesetih i NATO bombardovanje 1999. godine. U projektu su učestvovali studenti 4. godine žurnalistike, komunikologije i kulturologije u okviru predmeta Mediji i kultura sećanja pod mentorstvom profesorke Brankice Drašković i asistentkinje Dragane Prodanović.
Nema komentara