Medalja se osvaja na treningu

Posada Univerziteta Edukonsa završila je kao druga od ukupno 18, koliko ih je veslalo na tradicionalnoj regati osmeraca Svetog Duje u Splitu, a među kojima su bili i čuveni sastavi Kembridža i Oksforda, čije se dugovečno rivalstvo održava svake godine na najstarijoj regati, na Temzi. 

foto: International Rowing Regatta SV. DUJE (Facebook)

Nadmašivši momke iz Kembridža, Novosađani su završili iza osmerca Oksforda, koji je pred sam kraj trke izleteo sekund pre njih, u trci na nož, kako kaže veslač Edukonsa, Ozren Galović. I on i njegov kolega iz osmočlane posade Branislav Reljin kažu da su ipak zadovoljni trkom u kojoj su bili egal sa legendarnim posadama:

„Svakako da smo imali strahopoštovanje prema njima jer je dobro poznato ko su te ekipe i da u tim posadama sede i olimpijski prvaci, ali kad se stane na startnu liniju, tad respekt prestaje. Tu si da budeš prvi i ne plašiš se nikoga”, kaže Branislav.

Osmorica veslača: Dejan Bošković, Miloš Aleksić, Anando Samardžija, Miloš Urukalo, Milan Živković, Aleksandar Petrašković, Branislav Reljin i Ozren Galović veslaju za ekipu Edukonsa, ali treniraju u veslačkom klubu Danibius 1885, budući da je to jedini veslački klub u Novom Sadu. Moglo bi se reći da studentsko veslanje još uvek traži svoje mesto među drugim sportovima na fakultetima, a Branislav smatra da su ovakve regate dobra prilika za promociju sporta koji akademcima pruža različite mogućnosti za usavršavanje:

„Studentsko veslanje je razvijeno, ne samo u Evropi i u svetu, nego i na Balkanu, na primer u Hrvatskoj, i to znatno više nego kod nas. Baviš se veslanjem i studiraš i imaš priliku ne samo da upoznaješ druge ljude i gradove, već i da pomoću stipendija ideš na neke doktorske studije ili druge programe. Poenta je u tome da svaki univerzitet, odnosno, svaki fakultet u okviru univerziteta formira svoje posade. Ima potencijala, sigurno je da ima i ljudi koji žele u tome da učestvuju. Široka je to priča, treba i mnogi nadležni da se uključe. Mi smo tu da pomognemo koliko možemo, da makar uspehom na ovakvim regatama promovišemo te ideje”, objašnjava on doprinos sebe i svojih kolega.

Sebe naziva neposrednim „krivcem” za okupljanje ekipe koja je kasnije osvojila srebrnu medalju:

„Ove godine smo bili u ozbiljnom treningu i dali smo se u najjače pripreme. Mentalni sklop cele ekipe bio je na zavidnom nivou, zato što se dobro družimo i onda smo znali da će i u čamcu sve odlično funkcionisati”, a važnost pripreme najbolje opisuje Ozren: „Medalja se osvaja na treningu, a na takmičenju samo odeš po nju.”

Ozren i Branislav studiraju i bave se veslanjem sedam godina. Na osnovu prvog utiska uklapaju se u tipičnu sliku veslača: visoki su i jaki, pocrneli - iako još uvek nije leto - i imaju veoma snažan stisak ruke. Kažu da im je osmerac najbolja i najbrža disciplina u veslanju.

Veslanje važi za jedan od najzahtevnijih sportova koji podrazumeva raznovrsne treninge tokom cele godine – leti na vodi, zimi u sali i na ergometrima, spravama simulatorima veslanja. Zbog napora koje ovaj sport iziskuje mladi običnu počinju da ga treniraju sa tek 14, 15 godina, postepeno razvijajući mišiće celoga tela.

„Kao mali, imao sam velikih problema sa zdravljem. Imao sam anemiju, krivu kičmu, a obožavao sam motore. I onda mi je jednog dana deda rekao: ideš na veslanje godinu dana da vidiš kako je tamo, a ja ću ti kupiti motor. A nema šta nisam trenirao pre toga. U početku stvarno nisam mogao da podnesem veslanje. Samo buđenje ujutru pred trening meni je predstavljalo problem, a tek kad pomislim na veslanje, jao, sad treba tamo giljati, pa treba vući, pa nositi čamac”, priseća se Ozren svojih početaka u čamcu, jednim delom dajući objašnjenje zbog čega veslanje među mladima i nije među popularnijim sportovima. Jer za giljanje na vodi zaista su potrebni snažna volja i upornost, naročito u onih 5-6 iscrpljujućih minuta, koliko obično traje trka.

„ Za vreme trke te boli i peče, i proklinješ sebe zašto uopšte treniraš veslanje”, dodaje Ozren, a njegov drug objašnjava kako procenjuje kad je bila dobra trka: „Kad malo teže izađeš iz čamca”, na šta se obojica smeju.

foto: International Rowing Regatta SV. DUJE (Facebook)

Treninzi veslanja su posebni i po tome što neguju zdravu konkurenciju i stalna nadmetanja među veslačima koja ne narušavaju njihove odnose kad se opet nađu u istoj posadi, baš naprotiv. Sve je to deo timskog rada koji je u ovom sportu nešto specifičniji nego u drugima:

„Uvek će biti motivacije. Na primer, dok radimo trening sa osnovnim tempom – aerobiju, što je odmaranje, veslanje bez naprezanja, radi se automatizacija pokreta, i to ume da preraste u trkanje. Tada najviše vežbamo tehniku, ali onda guraš nogama malo jače da to bude brže”, ističe Bane, što je i Ozrenu itekako poznato, te se nadovezuje:

„Onda na tom opuštanju krene: daj samo malo brže, a onda kad dođeš na splav misliš: al’ je teška ova aerobija. Ali, naravno, i sledeći put se trkaš i u tome leži prava motivacija, zašto si ti bolji od mene, sad ja moram još više da treniram”.  Bane kaže da u tome što na ovaj način vuku jedni druge vidi i draž ovog sporta.

Jedinstvo jedne veslačke ekipe veoma je krhka stvar, osetljiva i na najmanje promene duha jedne posade. A njega održavaju dobri međusobni odnosi, razumevanje i prihvatanje sugestija od drugih kolega. Bane smatra da je takvo jedinstvo karakteristično baš za veslanje:

„I u drugim ekipnim sportovima, kao na primer u košarci, svi treba da budu kao jedan. Ali u veslanju je to bukvalno tako. Ako jedan veslač odstupa, remeti potpuno ritam cele ekipe. Što je ekipa složnija, kompaktnija, to je i brža. I ne može se timski duh graditi samo na treningu.” To Ozren pojašnjava: „Bitno je i druženje, ne samo u klubu, nego i ovako, privatno. Ti onda bolje poznaješ svoju ekipu, znaš kad je kome dan, a kad im, sa druge strane, nešto ne odgovara”, kaže on. Ostvarivanju bliskosti i poverenja između članova tima pogoduje i to što veslanje kao jedan od „manjih sportova” i u Novom Sadu ima samo jedan klub i ne tako mnogo članova, čime je automatski u njemu otvorenija i opuštenija atmosfera, objašnjavaju Ozren i Bane.

Možda je u prvi mah neshvatljivo, ali i veslači iz protivničkih posada daju nezanemarljiv doprinos doprinos vašoj pobedi u trci. Ozrenu je ovaj fenomen izuzetno zanimljiv, te je, smejući se, ispričao zbog naročito voli veslanje:

„Hju Lori, poznatiji kao doktor Haus, veslao je u Oksfordu. Jednom prilikom je rekao kako je to nešto posebno kad pobeđuješ u veslanju. Generalno, sjajan je osećaj kad pobeđuješ bilo gde, ali u veslanju je to poseban osećaj zato što veslaš leđima okrenut i gledaš one koje pobeđuješ. I stvarno postoji neka čar u tome kad gledaš kako se neko pati dok si ti superiorniji. I onda dobijaš neku veću snagu, ne fizički, nego si psihički snažniji i tada adrenalin toliko juri kroz tebe da hoćeš da veslaš sve brže i brže, da napraviš što veću razliku u odnosu na protivnike, da ih potpuno dotučeš,  da im ne pada na pamet da te stignu. Tako da, pomažu i protivnici”, zaključio je.

Ono što obojica veslača ističu kao veliku prednost veslanja jeste blizak dodir sa prirodnim okruženjem dok čamac plovi rekom, ili, kako bi to Bane slikovito opisao, u pitanju je fizičko zamaranje, a mentalno odmaranje. „Na Dunavu je fenomenalno veslati ujutru, zato što je Dunav tada miran, zato što nema nikoga, tišina je i možeš da se opustiš. Jesu teški i naporni treninzi i traže dosta fizičkog zalaganja, ali veslanje je i jedan vid relaksacije”, dopunjuje Ozren svog kolegu iz tima.

Naravno, nebrojeno puta se dešavalo da i priroda pokaže svoju ćudljivu narav. Tada mnogo faktora može promeniti ishod neke trke, pre svega vetar, talasi i temperature vode. I nedavno veslanje na moru u Splitu ima svoje osobenosti:

„Na moru su veći talasi i poslepodne može biti i bura, slana je voda, a samim tim i gušća, i onda je malo teže veslati. Veći je otpor na veslu. Ali sam prizor dok veslaš tamo je sjajan. Mi smo u Splitu imali dosta hladno vreme, kiša je padala”, ali objašnjava dalje Ozren, „bilo je mirno, za divno čudo. Inače, kad su talasi, treba se koncentrisati na samu tehniku, jer dovoljno je veslom malo da zakačiti talas i odmah čamac skreće, usporava se blizina, i samim tim se remeti balans celog čamca.”

„Veslanje je način života. Kad osetiš da čamac klizi, da je brzina tu. Ja bez veslanja ne mogu”, dočarava Ozren svoju sedmogodišnju pasiju prema ovo sportu, dok Bane dodaje: „Velika je sreća što živimo u gradu koji je na Dunavu.”

A lipo je tamo

Ozren i Bane oduševljeni su Splitom, gde su se, zahvaljujući dobroj oganizaciji i prijatnim ljudima, osećali kao kod kuće. Naročito im se dopao dijalekat meštana: „Nosimo čamac, idemo na trening, u belim čarapama, i dolazi naša vodičkinja Kate: Jao dički, pa svi imate bile bičve? A mi: Šta su bile? Ko je bio? Nismo mi nigde bili” prepričava Ozren ovu anegdotu, smejući se.