Za mog svesnog života, ja se ne mogu setiti ni jednog trena u kom nije bilo oluje govana.
U takvom nekom sveopštem razočaranju koje me neretko obuzima, ruku mi je pao poslednji dobitnik NIN-ove nagrade kog priznajem u mom malom svetu ogorčenosti - ,,Poslije zabave".
U pitanju je drugi roman autora Steve Grabovca a treće delo sveukupno. Prvo delo je zbirka pesama ,,Stanica nepostojećih vozova" i ova zbirka prošla je relativno neprimećeno na regionalnoj književnoj sceni. Drugo delo a prvi roman mu je bio ,,Mulat albino komarac" koji je izašao 2019. i ušao je u najuži izbor za nagradu koju će Grabovac konačno dobiti početkom ove godine.
Ipak, i sa svim ovim, njegovo dobijanje nagrade došlo je kao pravo osveženje pomalo učmalom i predvidljivom književnom svetu - i zbog izdavačke kuće, i zbog porekla autora i zbog njegovih godina i iskustva ali ne i zbog teme.
Naime, Imprimatur nije poznat koliko ostale velike, internacionalne izdavačke kuće, Stevo Grabovac nije bio zvezda pre ovog romana i arhetipski je, čini se, bilo moguće predvideti sve gradove iz kojih dobitnik NIN-a može doći, sve dok nagradu nije dobio jedan Banjalučanin, alternativno jedan pisac iz Slavonskog Broda ili podjednako alternativno, iz Bosanskog Broda.
Foto: NIN
Rekao bih da recenzija romana koji su naširoko analizirali i kritikovali najpoznatiji savremeni kritičari i pisci, samo po sebi nije sasvim smisleno ako ne pružim nešto novo.
Ja dakle, o ,,Poslije zabave" ne mogu i ne umem govoriti kao o nekom tamo književnom delu.
To jeste dakle sve ono što njegov opis po sajtovima - roman zbilja jeste i o ocu i o zločinu i o porodici i o svemu ostalom što se navodi ali meni je mnogo važnija njegova iskrenost.
Tražio sam dugo posle Bekima išta nalik njemu - Knausgor mi nije nimalo pasao jer on nije mogao razumeti moju bosansku, jugoslovensku tugu i tako sam zaludno išao kroz more pijanih i očajnih ali ne i dobrih pisaca. I Stevo je prvi koji ju je opet razumeo, pa bih ga prvo time nahvalio, bio je bekimovski u svetu u kom je to teško biti.
A možda i važnije, učinio mi se mnogo bližim na trenutke što mi se činilo gotovo nemogućim.
Roman dakle, govori o, kako se tvrdi, istinitom i užasavajućem događaju iz 1992. godine, o masovnom ubistvu romske dece u malom mestu u blizini Bosanskog Broda.
I Stevo, kroz ovaj roman, pokušava da se dokopa istine, kako bi pomogao uistinu i sebi i svima oko njega da razume šta se tu dogodilo i ovim pogledom, ponajbolje vidimo koliko naliči svom ocu iz romana.
Ipak, ovako nešto može zvučati previše strašno i daleko za nas. Ali roman ima tu centralnu temu koja motiviše razvoje ali delo je mnogo više introspekcijsko nego što bi to ovaj lid slutio.
Mi dakle kroz prizmu jednog mračnog (i utoliko mračnijeg jer o njemu gotovo niko ne zna ništa) zločina saznajemo istovremeno podosta i o Stevi. Naš autor na raskrsnici između ličnih i kolektivnih trauma, vođen plemenitim ciljem, uspeva da se natera da izbegne samosažaljenje kakvo veruje da ga inače neminovno čeka.
Ovde se ipak treba osvrnuti te reći da Grabovac, zvanično, ne piše o sebi. Te i mi zvanično pišemo o njegovom umetničkom alter egu ali ono što možda i najviše vrednujem kod autofikcije je što autor svesno i nesvesno maskira tu granicu do neprepoznatljivosti, pa tako, verujem, ni mi ni on ne znamo gde se završava Grabovac a počinje njegov književni junak.
Značajni domaći kritičari, u nekoliko navrata tvrde da je ovo roman koji ne ostavlja nadu. Da je napisan kako jeste, mračno i mučno i da posle njega ostaje beznađe i ništa drugo. Ja se sa ovim sentimentom ne bih složio. Za mene čak važi suprotno. Verujem da je roman nada sam za sebe. On je neki vid Grabovčevog sukobljavanja sa svojom i našom prošlošću. I to su zastrašujuće teške stvari, mi ovde živimo nasleđene generacijske traume koje su toliko duboke da je sama pomisao na sukobljavanje sa njima užasavajuća. A Grabovac to čini.
I ono što Stevo, pardon, njegov alter ego radi svakodnevno - njegovo utapanje u beg od stvarnosti kroz alkohol i drogu, to je podjednako razumljiva i mnogo češće primenjivana metoda nego takvo sukobljavanje olovkom, odnosno pisaćom mašinom u lice.
Stevo Grabovac nije dakle napisao roman koji će se pamtiti jer je on o ocu ili o ratu ili o koječemu. On je napisao roman u kom su mračne devedesete tek ono što pokreće radnju. Taj zločin, nama, istorijski, treba da bude ozbiljan razlog za preispitivanje. Ali njemu, autoru i/ili liku, one su samo vrata za lični svet u kom se bori sa sobom, sa sveopštom i ličnom traumom i ogorčenošću. On zna da ne pripada više tu gde je ostao i da niko više ne pripada i svestan je sveprisutne bede i nevoljnosti oko sebe. I ipak, i sa svim tim, on dela. On istražuje i piše i radi.
"Poslije zabave" je stoga roman nade kakav se teško može naći. On kazuje da u najmračnijim vremenima, ostaju ljudi. Empatija i pisanje i vera. I ako joj ikad dođe kraja, oluja govana će se sa ljudima završiti, kako je i počela.
Nema komentara