Pisac i scenarista Dejan Stojiljković je jedan od autora domaće scene koji već godinama uspeva da spoji istoriju, mit i emociju u dela koja osvajaju čitaoce širom regiona. Njegove knjige poput Konstantinovog raskršća, Serafima i Zvezde nad prazninom, osim što se bave istorijskim temama i ličnostima, kombinuju i elemente horora, misterije i fantastike. Takvih knjiga u našoj književnosti nema previše, za razliku od brojnih svetskih dela, ne čudi da, uz poseban i pitak stil pisanja, njegove knjige doživljavaju ogromne uspehe i tiraže.
Ove godine, Dejan Stojiljković je izdao novu knjigu pod nazivom Dorćolski rekvijem, koja takođe beleži dobre kritike od strane čitalaca, a u poslednje vreme sve češće slušamo o novom projektu koji se vezuje sa Stojiljkovićev rad, a to je ekranizacija njegovog najuspešnijeg dela, Konstantinovog raskršća. Ovaj istorijski triler objavljen davne 2009. godine, uskoro bi trebalo da bude pretočen u televizijsku seriju, nakon što je već doživeo adaptacije u vidu stripa i izdanja na engleskom jeziku. Sa Dejanom smo zato razgovarali o budućnosti i očekivanjima od ovog projekta, kao i o inspiraciji i generalnom radu na ostalim delima.
1. Konstantinovo raskršće je roman koji je snažno odjeknuo u domaćoj književnosti i delo je koje se može smatrati ličnom kartom Vas kao pisca. Kako ste doživeli trenutak kada ste saznali da će po knjizi biti snimana serija?
Ne ide to baš tako. U pitanju je proces a ne trenutak u vremenu. Pre nego što je serija snimljena, bilo je raznih ponuda za film - i nikad se ništa nije realizovalo. Na ideju da se snima serija došao je moj drug i čovek sa kojim sam radio scenario za Senke nad Balkanom, Boban Jevtić. On je bio fan knjige i video je u njoj potencijal. Naravno, od ideje do same realizacije mora da prođe određeni vremenski period jer nijedan producent neće tek tako "odrešiti kesu", već će sve pre toga da izmeri i izvaga. Ima mnogo slučajeva gde su najavljivane ekranizacije knjiga, pa se na kraju ništa nije desilo.
2. Da li mislite da ekranizacija može „proširiti“ književno delo, ili ga nužno pojednostavljuje?
Zavisi od onog ko radi ekranizaciju. Recimo, film Ridlija Skota Blejdraner je dosta slobodna adaptacija romana Filipa K. Dika Sanjaju li androidi električne ovce, i u mnogim aspektima - bolja. S druge strane, imate niz adaptacija knjiga koje su užasne. Na primer - Mračna kula po romanu Stivena Kinga. Opet, Frenk Darabont je napravio čudo adaptirajući Kingova dela Zelena milja, Bekstvo iz Šošenka i Izmaglica. Takođe, postoje knjige koje naprosto nije moguće prevesti na filmski jezik. Ja ne vidim način da se, recimo, adaptira Pavićev Hazarski rečnik ili romani Dostojevskog i Kafke.
3. Koliko ste kao autor bili uključeni u proces adaptacije - scenario, izbor glumaca, vizuelni identitet serije?
Pisao sam prvu ruku scenarija za drugu sezonu serije i konsultovan sam u vezi raznih aspekata produkcije. Čak sam snimio i jedan kameo, kratku scenu sa Milanom Marićem. Producenti su me ispoštovali u svakom pogledu i to je do sada moje najpozitivnije iskustvo na filmu.
FOTO: WikimediaCommons
4. Bili ste deo velikih projekata poput Senki nad Balkanom. Kako ocenjujete današnju filmsku i TV produkciju: ima li dovoljno ideja, kreativnosti, hrabrosti, novih projekata i adaptacija domaćih autora, ili smo ušli u šablon i eru hiperprodukcije lošeg kvaliteta?
„Senke" su bile gamechanger i nakon emitovanja prve sezone mnogi su pokušali da to oponašaju i kopiraju, ali niko u tome nije uspeo do kraja. Svejedno, pokazali smo da u našim uslovima može da se radi tv format koji može da parira svetskim produkcijama te vrste. Hiperprodukcija postoji i ona nužno nije loša ako donosi kvalitet kao što su, recimo, serije Sablja, Volja sinovljeva ili Porodica. Ali veliki deo produkcije je ispod svakog nivoa i vidi se da su svi tezgarili, od kafe kuvarice do reditelja. Takođe, sistem u kome živimo forsira podobne stvaraoce, bliske vlasti i vladajućim strukturama i to takođe utiče na kvalitet produkcije. Nije dovoljno biti dobar, moraš da budeš i podoban.
5. Ove godine ste izdali knjigu pod nazivom Dorćolski rekvijem, koja donosi novi sloj vašeg stvaralaštva - kako je nastala ideja za ovu knjigu? Da li ste inspiraciju pronalazili u konkretnim događajima, mestima ili ličnostima iz beogradskog života?
Ne samo iz beogradskog. Delovi romana se događaju u Vranju, Vlasotincu, Prokuplju... Oslonio sam se dosta na svoja beogradska iskustva jer je Beograd moj rezervni zavičaj. Andrić je jednom rekao da Beograd iznova izmišlja i stvara sebe i to je stvarno tako. On je mesto koje je u stalnoj promeni, istovremeno je kao živo biće, zver koja diše, reži, krvari... Probao sam da uđem pod kožu glavnog junaka, detektiva Saše Malavrazića, koji je rođeni Beograđanin i nadam se da sam u tome uspeo. Taj stari Beograd koji pamti stepenice SKC-a i koncerte Ekatarine Velike i Idola još živi u njemu i stalno je u sukobu sa ovim novim čiji „simboli“ su Kulčina u Beogradu na vodi i Jelena Karleuša na tviteru. A dramski sukob je uvek srž dobre priče. Dobro protiv zla, svetlo protiv mraka, EKV protiv turbo-folka... Opet, postoji i sukob na jednom drugom nivou a to je večiti sukob prestonice i tzv. „unutrašnjosti“. Tako da je bilo vrlo zabavno poslati tog novotalasnog Beograđanina na jug Srbije, među Vlasotinčane i Prokupčane...
6. U kom smislu se Dorćolski rekvijem razlikuje od vaših ranijih romana, tematski ili stilski?
Razlikuje se u tome što je ispričan u prvom licu, Malavrazić je narator i on ne štedi ni sebe ni čitaoce. Njegov jezik je britak, ulični, kabast, prljav, urban... Negde na razmeđi Bukovskog, Irvina Velša, Entoni Bardžisa s jedne strane i Vidosava Stevanovića i njegovih ranih priča iz zbirki Periferijski zmajevi i Refuz mrtvak s druge. To je možda i moja „najangažovanija“ knjiga, da se tako izrazim, mada ne volim tu reč jer sam ja pripovedač, a ne aktivista. Ali duga zima natera vuka da prezimi sa jaganjcima pa je ta društvena kritika u romanu jača nego ranije. I sve to jeste rezultat jedne duge, hladne zime koja, eto, u ovoj zemlji traje 13 godina. Probaću da otkrijem rupu na saksiji i da kažem kako svaki umetnik, pisac naročito, deli sudbinu društva u kome živi i dešavanja u tom društvu neizbežno utiču na njegovo delo. Osim ako ne živi na Marsu ili u Švajcarskoj.
7. Koliko vam znači istorijski kontekst u pripovedanju? Da li istorija kod vas ima ulogu kulise ili aktivnog učesnika radnje?
I jedno i drugo. Zavisi od situacije. Istorija postoji na makro i na mikronivou. Ne možete pisati, recimo, o knezu Lazaru samo kroz vizuru velikih događaja kao što je Kosovska bitka. Morate da znate i kako se taj čovek odevao, šta je jeo i pio, gde je spavao, to je istorija na mikro nivou i takozvane „dočaravanje epohe“, a to se radi kroz detaljnu rekonstrukciju što je dug i mukotrpan proces. Zato u našoj književnosti nemamo mnogo istorijskih romana, bar ne onih dobrih. Goran Petrović je bio jedan od poslednjih pisaca koji je imao taj istančan osećaj da od mikro-istorije napravi epsko književno delo. I moram da priznam da se često pitam šta će ova naša mala srpska književnost sad kada ga, nažalost, više nema?
8. U Vašoj knjizi pod nazivom Zvezda nad prazninom inspiraciju ste pronašli u disidentnom pesniku tragične sudbine, Branku Miljkoviću? Koliko ste istraživali njegov lik, delo i sve okolnosti u kojima je radio, i zašto je baš on bio pogodan lik za jedan takav roman?
Ne bih Branka nazvao „disidentnim“ pesnikom, prosto mi ta politička odrednica ne ide uz njega. Po toj logici bi i Zoran Radmilović bio disidentni glumac a Mića Popović disidentni slikar. Branko je bio veći od života, da je rođen danas, bio bi rok-zvezda ili vozač Formule 1. I ne mislim da je njegov život bio tragičan, u smislu da ga tragični kraj tj. ubistvo definitivno određuje. Najsjajniji plamen najbrže izgori, ali on je goreo kao zvezda i njegova poezija gori i danas i osvetljava i greje živote mnogih. Ideju za knjigu dobio sam pre mnogo godina ali sam smatrao da nisam ja taj pisac koji treba da napiše roman o Branku Miljkoviću. Kada sam video da niko od kolega neće to učiniti u dogledno vreme, krenuo sam lagano u istraživanje, srećom, tu sam, u Nišu, na izvoru svega i nije bilo teško otkriti tog „apokrifnog“ Branka Miljkovića. Napisati roman dostojan jednog tako velikog čoveka i umetnika je već bila druga stvar. Zvezda nad prazninom je knjiga sa kojom sam najviše zadovoljan kako je ispala, ne bih dodao ni izbacio iz tog romana ni jednu jedinu reč.
9. Za kraj, koji su sledeći projekti i knjige na kojima radite, da li tu imate nešto zanimljivo da najavite, i kada publika može da očekuje premijeru seriju Konstantinovo raskršće?
Do kraja godine izlazi nova knjiga Čuvar prelaza. U pitanju je presek mog pripovedačkog opusa od 2002. godine do danas, odabrane i nove priče. Među tim novim pričama je i Promena plime, novo poglavlje iz hronika Nemanje Lukića. Zaplet je vezan za ukleti svetionik u Boki Kotorskoj čiju tajnu zna samo agent Serafim. Prva sezona serije će izaći u toku sledeće godine, ali ne znam tačno kad, to zavisi od producenata i distributera. Trenutno radim na dvotomnom romanu Učitelj mačevanja i planiram da se pojavi u toku sledeće godine.
Nema komentara