Život me je naneo da se vratim filmu Lost in translation. Ranije sam osećao stvarnu povezanost sa ovim delom i na neki način sam saosećao. No, ovog puta sam film doživeo duboko u sebi.
Od samog upoznavanja likova uviđamo lajtmotiv njihovih života i ljudi koji ih okružuju. Prva scena - žena u roze gaćicama, vreme koje uz nju nežno prolazi i ime filma koje dolazi. Sledeća scena - čovek koji izlazi iz taksija sa koferima u Tokiju. Dobijamo njihove podvojene priče. Jednog glumca koji ne može da spava i dobija faks kasno uveče. Mladu devojku koja je okružena nepoznatom divljnom dok gleda kako joj muž žuri na posao.
Prvi put kada se ovo dvoje ugledaju, nalaze se u liftu. Lift je pun ljudi i glavni likovi nam deluju potpuno izdvojeni iz ove scene. Bob lagano, krajičkom oka, ugleda Šarlot i do kraja scene ne odvaja pogled od nje. Kao da mu je sam mozak naredio da mora da prilepi oči za nju. Od tog trenutka mi vidimo Boba, koji je više decenija u braku, kako na prvi pogled vidi svoj prevod u ovom izgubljenom svetu.
Naslov filma je uglavnom svima smisaoni, "izgubljeni u Japanu bez ikog poznatog i bez svog jezika". Ipak, ovo tumačenje je krajnje površno. Njih dvoje nisu samo izgubljeni u Tokiju i drugoj kulturi, nego su izgubljeni u svojim životima. Reč translation ovde nije samo bukvalan prevod sa jednog jezika na drugi, već i prevod kroz život . Prelaženje iz jednog perioda u drugi, upoznavanje novih ljudi, prevođenje sebe samog u novi karakter. Njihov manjak je razlog za globalnu pandemiju samoće i ljudi koji su navikli na život (odnosno, izvršili filozofsko samoubistvo).
Tu se naši junaci priče izdvajaju - on od samog početka u njoj vidi prevod svoje priče. Vidi ono za čim je tragao, iako ne zna tačno šta je to. Kao šesto čulo, kada osetiš da će se nešto desiti ili ko će pobediti utakmicu. On je nju osetio.
Drugi susret se dešava u baru, kada Bob na sebi još ima maskaru, a Šarlot je za stolom sa svojim mužem. Nema mnogo razmena, osim što i ona njega primećuje. Atmosfera je melanholična, sa dodatkom smislene scene koja će biti temelj za njihov odnos koji predstoji.
Gledatelj je već upoznat sa Bobovom pričom, s tim da on ne ostaje dugo u Tokiju, da je oženjen i da ima decu. Samim tim ni godine glavnih glumaca ne idu u prilog, odmah nam je dato do znanja da se neće bog zna šta desiti. Ovde dobijamo presek, stavlja nam se do znanja "Ne, ovo nije samo još jedan romantičan film". U ovom filmu vidimo ideju da je za jedan vikend moguće dobiti više nego što si gradio čitav život. To smo i videli u filmovima, kako ljudi dobijaju veću povezanost preko jedne noći nego iz ljubavi koju su čitav život pazili.
Treći je susret, zapravo, početak svega, i prvi pravi razgovor likova. Pun nekakve sete i tmine, ali raščišćen suvim humorom, mlakim smehom i dobrim viskijem. Napokon, u čitavom gradu, oni dobijaju pravi prevod.
Foto: DeviantArt
Dobijaju ono što su izgubili, ali su ipak našli. Život im je bio taj prevod oteo i sada im ga vraća. Ali tako malo vremena, tako velika razlika i tako loš momenat. Ne, ovo je bio pravi momenat. Ovo je za njih bilo dovoljno, za njih ovaj vikend je bio beleg života. Šta je više čoveku potrebno sem da upozna svoju srodnu dušu? Da, moglo je bolje. Da, moglo je biti lepše i duže, ali zar se lepota u ljudima ne ogleda u tome što ne traju doveka? Sve mora proći, tako i ovo. Koliko god da trajalo, jer ipak, u jednoj kapi vode možemo naći sve okeane. U jednom selu možemo sagledati čitav svet, i u jednom trenutku možemo proživeti čitav život.
Jednom rečenicom sam ostao zapanjen: Does marriage get easier?
Šarlot ovde pokušava da sagleda svoj brak, svoj odabir. Ni sama ne zna da li je srećna, da li ga i dalje voli. Volela ga je, u to je sigurna, ali sada kada ne zna koju će karijeru odabrati, ne zna ni da li je to čovek kojeg će pratiti čitav život. Bob, kao oženjen čovek, ovde govori iskreno. Ne, teško je, ali vreme nosi sve. Dan ti postane navika i zaboravljaš koliko si nekog voleo i zašto si ga uopšte voleo. Ovde se zapravo vodi jedna debata između devojke koja nije sigurna u svoje postupke i čoveka kome je postalo svejedno. Okreće se ka vremenu gde mu je bilo mnogo zabavno sa ženom, ali to je vreme prošlo. U ovom trenutku filma sam zastao i zapravo se zapitao o pitanju partnera. Da li je moguće održati čitav svoj život jednu vezu u kojoj će ti biti svakog dana zabavno kao da je prvi? Ako i postoji srodna duša, da li se i na nju naviknemo?
Sofija Kopola je očigledno ovaj osećaj sakrila u duši i čuvala ga od uticaja okoline. Nju je ovo bolelo, ali nije dozvolila da to osećanje promeni bilo šta. Nakon prvog gledanja sam iskreno patio uz rečenicu "Moglo im je biti bolje da su makar pokušali." Nakon drugog gledanja, shvatio sam težinu poslednjeg poljupca. On je kao tačka na sećanje, kao poslednja rečenica u knjizi.
Veliko pitanje srodne duše, vremena i mesta sretanja. Držim se svojih reči da bih voleo da upoznam svoju srodnu dušu, makar i na nedelju dana. Jer, ovaj film mi je pomogao da bolje rasporedim svoje misli i da upotrebim najgori kliše prilikom pisanja ovog teksta.
A posle?
"Let's never come here again, 'cause it will never be as much fun"
Posle su oboje otišli svojim životima, vratili su se u svoju staru dobru zonu komfora. Ovoga puta, sa zrnom radoznalosti koja im ne da mira. Ja lično verujem da je Šarlot promenila svoj svet potpuno, kao i ljude koji je okružuju. Za Boba je bilo kasno, bio je čovek u godinama, na kraju karijere.
Zaista, jedna moćna priča protkana laganim nitima duboke ljudske psihe. Ljubav je čudnovata stvar, nekada su nam jednostavno ruke vezane i ostaje samo uživanje u preostalom vremenu. Zvuči pomalo deprimirajuće, ali verujte mi, nije. Predivno je voleti nekoga, jer tada znate da ste na pravom mestu i da ćete to moći uraditi ponovo. Da, boleće, i Šarlot je na kraju plakala. But it will pass, valjda, ne znam više ni sam.
Jednom sam čuo kako ne biramo mi knjigu, već ona bira nas. Voleo bih da je tako sa ovim filmom, ali verujem da je za mene ta osoba našla njega. Jer kada ugledaš tu osobu, sve je drugačije, kao da znaš kojim jezikom govori i nije ti potreban prevod. A ponekad, ako se i nađete u prevodu, izgubite se u životu.
Nema komentara