S vremena na vreme, u samom centru Novog Sada, mogu se čuti specifični zvukovi harmonike koji dopiru od nasmejane devojke pozitivnog duha. Čedana Đokić, koja nastupa pod umetničkim imenom Divna Forest, osim što publici neprestalno nudi svoj talenat za muziku i pevanje, svoju ljubav prema slikarstvu predstavila je na prvoj samostalnoj izložbi umetničkih slika koja nosi ime „Iza osmeha“ u Udruženju likovnih stvaralaca Novog Sada.
Čedana Đokić rođena je 1993. godine u Beogradu, a ujedno je kompozitorka, apsolutna sluhistkinja i tekstopisac. Svoja kantautorska dela izvodi na mnogim festivalima, na kojima je osvajala i mnogobrojne nagrade, a osim toga, note njene harmonike i raskošni glas se mogu čuti i na ulicama različitih gradova. Glavni je vokal i benda „Hercenšlus“, sa kojim je nastupila i na „Pesmi za Evroviziju 2023“, a Divnići, mala grupa dece sa kojom radi, večita su joj inspiracija i nadahnuće.
Foto: Ivana Japundža
Kada je kod Vas zaživela ljubav prema slikarstvu?
Slikam od malena. Kad sam bila mala uvek bi mi zafalilopapira, obimne male sveske sa i bez linija su bile nedovoljne, blokova za likovno takođe, jer sam imala ogromnu želju da sve svoje ideje prikažem olovkom i flomasterima gde god je to bilo moguće. Često se dešavalo da slikam po zidovima, nakon čega sam morala i da ih šmirglam. Kada bi se oni okrečili ja bih smatrala da je to savršen novi prostor na kojem mogu da prenesem svoj unutrašnji svet, jer samimala nemiršto opet dolazim u situaciju da su svi mogući papiri i sveske kompletno ispunjeni crtežima i brojevima. Pre osnovne škole imala sam iscrtanih svezaka i blokova,visine dvametra kad bi se posložili.Takva želja za slikanjem je nezaustavljiva. Danas, nakon 2 decenije pokušavam da izbegavam onaj deo prodavnice, na kome stoje različite vrste papira, blokova, svezaka, boje, flomasteri i bojice, jer potrošim sav novac. Tako da je ta ljubav prema slikarstvu nešto što me ispunjava i još uvek je ostala u meni.
Većina izloženih slika nastale su tehnikom ulja na platnu, akako je izgledao Vaš prvi susret sa upravo tom tehnikom?
Prvo moje iskustvo sa crtanjem sa tehnikom ulje na platnu je bilo u avgustu 2011. godine kada sam svirala u Knez Mihajlovoj ulici u Beogradu. Tada mi je prišao jedan divan gospodin, umetnik, slikar, te me pozvao da se pridružim jednoj letnjoj radionici za mlade u Beogradu. Radionica je imala četiri smera koji su podrazumevali grafiku, ikonopis, ulje na platnu i stripove. Taj čovek je držao smer za stripove, a dolazeći u tu školu, saznajem da postoje i ostala tri smera. Nakon što sam to saznala, zamolila sam profesora da me pusti da pređem na smer ulje na platnu. Te radionice, u kojima sam se okušala u ovoj ozbiljnoj tehnici, trajale su 20 dana. Tada sam iznenadila sebe ali i ostale, te se, u tom periodu, potrefio moj sluh za slikanje uljem. Na tim radionicama je i nastala moja prva slika, koja tada nije imala ni naziv. Činilo mi se i kao da sam imala malo vremena za njeno završavanje, ali tešila sam se rečenicom da slika nikad nije gotova.Ta prva slika mi je i najdraža i zove se „Klasje moje“.
Foto: Privatna arhiva sagovornice
Na koji način se kod Vas prožimaju te dve umetnosti, slikanje i muzika?
Pošto povremeno radim s decom, raduje me kad vidim da dok nešto boje ili crtaju,u isto vreme prevuše i neku pesmicu. Da bi ispratili te njihove poteze i ponašanja, manifestovanja i spajanja te dve umetnosti, mi kroz njih oblikujemo boljeg sebe, što i činimo posmatrajući te njihove korake i pristup sažimanju slikarstva i muzike. To možemo činiti ukoliko smo prošli kroz isto, a smatram da je svako dete prošlo kroz to da muziku vidi u nekim bojama. U svakoj pesmi vidim scenu, priču i samim tim neku sliku. Uvek sam volela da od neke pročitane knjige ili pogledanog nekog filma sačinim sliku kao sturkturu neke pouke ili poruke.
Osim što svirate na mnogim festivalima, to radte i na različitim ulicama gradova. Kako ste došli do te ideje, a potom i skupilihrabrosti da to i učinite?
Kad sam bila šesta završna godina muzičke škole, tada sam bila i prva godina gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“. Umesto da vežbam domaći zadatak, ja sam volela da, u slobodnoj učionici, sviram neke svoje kompozicije. Dešavalo bi se da bi prolaznici, koji bi prošli pored prozora na prizemlju te moje učionice, prilazili i darivali me novcem. Uzbuđenost i stidljivost su bile prve reakcije koje su me odvele do prozora da ih zatvorim,spustim roletne, nastavljajući da sviram. Muzika je dopirala do hodnika škole, pa su kolege izražavale posebno divljenje i uvek bi odvojili sate i sate da sede sa mnom u ucionici i slusaju splet mojih kantautorskih pesama. Jedan kolega je predložio da te svoje pesme, snimim u studiju. Pošto nisam tada bila u mogućnosti to da uradim, svi su se složili da bih mogla da probam da zasviram na ulici, jer bi me možda tako čuo neko ko bi mogao da mi pomogne u snimanju svih pesama koje imam. Posle nekoliko godina ubeđivanja, postala sam punoletna i odlučila da napokon izađem na ulicu. Vidovdan, 28. juna 2011. godine, Novi Sad, klupa kod Katedrale, u društvu moje drugarice Aleksandre i velikom podrškom, sa ogromnom harmonikom... tako je to počelo.
Glavni ste vokal u bendu „Hercenšlus“, a kako ste uplovili u tu saradnju?
Sve je počelo tako što sam došla kod Bobana Dževerdanovica na čas gitare i sa sobom ponela harmoniku. Tada sam odsvirala nekoliko kantautorskih pesama, a on je uvideo da bi njegove pesmelegle mom glasu. Usledila je proba, gde sam odslušala par njegovih pesma, te sam probala da ih otpevam u svom stilu. Pronašla sam se u njegovim pesmama, a njihove poruke su delovale kao da su moje autobiografske. To mi se dodatno svidelo, jer se pesme još bolje iznesu. Kasnije, kada su mi se pesme slegle, snimili smo prvi CD „Čaj sa medom“.
Kao članica benda „Hercenšlus“ ste nastupili i na „Pesmi za Evroviziju 2023“. Kako je to iskustvo izgledalo?
Od malena sam se igrala i zamišljala kako učestvujem na različitim festivalima.Ta zamisao se nastavila i kada je naša zemlja dobila mogućnost da se prvi put pojavi na Evroviziji. Od tada pratim pesme svih država i uvek mi je bilo zanimljivo to što svako pevana svom jeziku. Tada sam, kao i većina dece, sanjala o tome da se pojavim na sceni festivala tog tipa, gde bih mogla da ispoljim emocije u rodoljubivom stilu. Iskustvo koje sam dobila na festivalu kao što je „Pesma za Evroviziju 2023“ bilo je veoma korisno i zanimljivo. Lepo je bilo to što smo kao bend, sa žanrom laloški sving, ušli u uži izbor, tj. u odabranih prvih tridesetak kompozicija. Druga lepota je to što smo, uprkos nekim tehničkim problemima, uspeli da se snađemo u datoj situaciji. U tom haotičnom snalaženju, uspeli smo da svedemo scenu na to kako smo je zamislili, te smo bili veoma zadovoljni. Na pitanja koja sam tada dobijala, a odnose se na to da li sam uzbuđena, ja sam odgovarala da moj bend jeste, ali da ja nisam, iz razloga što sam od malena, svake godine, pravila po više takvih festivala. Tako da sam imala osećaj kao da poznajem teren i kao da sam na sceni 50 godina.
Kako biste opisali žanr muzike koju stvarate?
Zanimljiv je period sedmog razreda osnovne škole kada počinjem da pravim veoma teške, buntovne pesme, rodoljubivog tipa. Saosećala sam se sa našim narodom i njegovom patnjom kroz istoriju. Kroz pesme sam htela da istaknem to da postoji viteštvo, pravda i neoboriv stub zakona i morala, i da u svakoj priči prikažem srećan kraj. Taj bunt je ostao u meni, samo što ga sada dobro analiziram, kako bih znala na koji način da ga iskažem i prezentujem. Nakon toga, nastupio je i period kada sam pisala neke ljubavne pesme, a sada mi naviru i ideje za pisanje dečijih pesmica. Od 2021. godine tom svom stilu i žanru, dajem naziv „filmski folk pank“. Nekada ga predstavljam kao nežni etno pank, kako bih približila publici ono šta mogu od mene da očekuju. Mislim da sam prerasla to da pravim čist žanr, kao što je samo pop ili samo rok. Volim da mešam žanrove i sa njima eksperimentišem, kao što to činim i sa bojama na platnu.
Ko su Divnići?
Sva deca su iskrena, talentovana, svestrana, maštovita i željna da neko sa njima ostvaruje njihove ideje. Gde god zateknem situaciju da deca nailaze na prepreke, znam način kako da ih prebrode, kada treba neko nešto da im objasni ili kaže, uvek nađem vremena. Postoje pitanja na koja ne znam odgovore, onda zajedno istražujemo,tako sa njima zajednorastemo. Zato sam 2022. godine došla na ideju da oformim grupicu, koja bi nosila neki naziv razvijanja njihove divne strane, s ciljem da se udruže, te da im prenesem sve one zaboravljene igre koje smokao deca igrali. Pravim manje grupe, kako bih se svakome podjednako posvetila, te organizujem aktivnosti poput plesa, književnosti, recitacije ili se bavimo nekim školskim zadacima. Želja mi je da napravim i glumačku sekciju, gde bi mogli da pospeše svoje komunikacijske sposobnosti, ali i da otvorim jutjub kanal isključivo namenjen njima.
Koju poruku biste hteli da prenesete publici kroz Vašu umetnost, bilo da je u pitanju muzika ili slikarstvo?
Sva deca sveta su naša deca, sreća svih nas, učite od njih. Podsetite se ko ste bili tada kad ste bili mali, i tom malom detetu u sebi ispunite sve lepe želje sada. Dajte odgovore na mnoga pitanja koja čekaju na red. Neka deca sa osmehom i srećom čine ovaj svet lepšim, to je slika koja se nikad neće završiti i to je muzika koja nikad neće prestati.
Nema komentara