Glumac Luka Antonijević, poreklom iz Sremske Mitrovice, diplomirao je na Akademiji umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Milana Neškovića, Tihomira Stanića i Nikole Rakočevića. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu igra u predstavama „Edip“ i „Tit Andronik“, a pored uloga u ostvarenjima kao što su „Nobelovac“, u kom igra novinara Dragana Orlovića i „Djeca kozare“ hrvatskog režisera Lordana Zafranovića, mladi umetnik tumači i jednu od glavnih uloga u novoj televizijskoj seriji „Influenseri“, čije će emitovanje početi naredne godine. Ovaj projekat reditelja Branka Vučića Vučka i Marka Glušića prati dešavanja u životima nekoliko mladih influensera, kroz čiju prizmu je predstavljeno moderno zanimanje, nastalo u savremenom digitalnom dobu posredstvom društvenih mreža, kao i problemi koji uz njega dolaze.
Foto: Milica Blagojević
Serija „Influenseri“ obrađuje savremene teme kojima se domaće stvaralaštvo još uvek nije bavilo. Kako mislite da će je publika prihvatiti?
Ciljana publika jesu tinejdžeri, mladi uzrasta od 14 do 20 godina, i mislim da će je oni sigurno lepo prihvatiti. Ima dosta stvari iza kojih možemo da stanemo kada je u pitanju serija – od reditelja, preko nas glumaca, pa do fotografije. Sve je dobro prikazano, svaki lik je fizički vrlo ekspresivan po pitanju kostima, dok je, na primer, fotografija sivilo, što po mom mišljenju prikazuje i stanje uma glavnog lika. Deo likova, u koje spada i sam Spiner kog tumačim, preteruje u mnogim stvarima, dok su ostali svedeniji. To je dobra ideja reditelja, da se pokaže da u seriji postoji nešto što mi zovemo „u odnosu na šta“. Da bismo znali koliko je nešto crno, sa druge strane moramo da imamo belo. Zato se u ovom projektu pravi odlično poređenje između preterivanja i realizma, a tu se onda uspostavlja ravnoteža. Zbog toga mislim da će serija biti prihvaćena i da će se dopasti publici kojoj je namenjena.
Kako biste opisali Spinera i njegov karakter?
Spiner je manipulativna, neurotična, beskrupulozna i bezobzirna osoba. On će uraditi sve kako bi došao do određenog cilja, makar to podrazumevalo i gaženje preko živih ljudi. Pored toga, on je i novinar, ali samo pod znacima navoda. Možda bismo mogli da kažemo da je on neuk, neškolovan, kvazi novinar, ili influenser novinar, kom nije stalo do istine, a sa kakvim se možemo susresti u stvarnom životu. On pravi lažne reportaže i objavljuje izmišljene informacije o Sveju, koji je kroz seriju prikazan kao najpoznatiji i najbogatiji srpski influenser, a koji predstavlja okosnicu čitave radnje. On je Spinera izbacio iz ekipe koja je zajedno snimala, te Spiner dobija želju za osvetom, koju sprovodi proizvodnjom negativnog sadržaja ispunjenog lažima.
Kako Vam je legla ova uloga i na koji način ste se pripremali za nju?
Uloga mi je odlično legla, zato što sam još na fakultetu igrao dosta slične likove. Naravno, oni nisu isti kao ovaj, razlikuju se po svojim problemima i ciljevima. Međutim, zbog tih iskustava u glavi sam imao smernice, držao sam ih u fioci i lako mogao da ih izvučem i iskoritstim za neke situacije u kojima se našao Spiner. Tako sam, zbog brojnih sličnosti, našao poveznicu između prethodnih uloga i ove, pa sam odatle crpeo inspiraciju. Priprema je svaki put temeljna, ali ovo je moja prva velika uloga gde sam imao dosta snimajućih dana i u skoro svakoj sam epizodi. Pripremao sam se tako što sam pokušao da razumem Spinera, dok mi je i sam kostim pomogao da dođem do njega. Uvek prolazim kroz čitav scenario koji dobijem i pratim progres lika kog tumačim – pratim njegove uspone, padove, ambicije i to da li se one menjaju kroz razvoj događaja. Naravno, radi pripreme sam gledao domaće influensere, ali za mnoge nikad nisam ni čuo da postoje. Posmatrao sam njihov rad i primetio da kod nas u Srbiji zapravo postoji veliki broj primera kako se ne treba ponašati, ali po broju pratilaca vidim da ljudi to gledaju i da znaju dosta o njima.
Koje je Vaše mišljenje o fenomenu influensera na društvenim mrežama i uticaju koji oni imaju na današnje društvo?
Živimo u svetu gde je sve brzo i nadohvat ruke, udaljeno samo nekoliko klikova. Kada uzmemo telefon, sve što nam treba je odmah tu, instant, a zbog toga se gubi strpljenje. Tim gubitkom strpljenja ljudi su počeli da žele sve odmah, što im tehnologija i omogućava, i izgubila se motivacija za nečim većim, a sve ovo je na kratke staze. Niko od njih ne pravi sadržaj koji će da traje dugo vremena. Oni su poseban svet u kome se ja ne pronalazim. Svi mi možemo da izaberemo kako ćemo da se predstavimo na internetu, a oni biraju da traže pažnju i potvrdu stranaca da je dobro to što rade. U tom svetu sve je nekako agresivno, negativno, napadno i komercijalizovano. Vrednuju se po materijalnim stvarima, po broju pregleda i lajkova, zato što im je bitno da budu viđeni. Društvene mreže im daju mogućnost da ne budu ono što jesu, nego ono što žele da budu. Što se uticaja na društvo tiče, oni naravno nisu najbolji primer, ali svako vreme sa sobom donosi neki vid uticajnih ljudi, od kojih su mnogi imali svoje negativne strane. Ipak, sve je do nas i do izbora. Na internetu ima kvalitetnog sadržaja za gledanje koji plasiraju brojni kreatori, pa nas niko ne obavezuje da gledamo one koji su loši uzori.
Da li se kroz seriju mogu prepoznati negativni primeri i povezati sa stvarnim životom?
Svi gledaoci će moći da povežu negativne strane influensera i povuku paralelu sa stvarnim životom. Umetničko delo ne treba da daje rešenje, nego da postavlja pitanje, a na gledaocima je da na to pitanje odgovore iz sebe. Kada se gleda određena predstava, film, ili serija svi vide nešto u zavisnosti od problema koji imaju, a onda iz njega izvlače odgovore. Ako umetničko delo prikazuje rešenje onda to nije umetničko delo nego nametljivost. Svaki pojedinac treba da doživi katarzu, a iz te katarze da pronađe odgovore na postavljena pitanja. To će biti moguće i u ovoj seriji koja će otvoriti pitanja i ostaviti mesto za razmišljanje.
Kakva su Vaša iskustva sa setova „Nobelovca“ i „Djece kozare“?
Na snimanju „Nobelovca“ imao sam prvi put priliku da radim sa svojim profesorom Tihomirom Stanićem. To je bilo zanimljivo, jer iako je u pitanju epizodna uloga, igrao sam osobu koja je postojala u našoj istoriji, novinara Dragana Orlovića. On je prvi uradio intervju sa Ivom Andrićem, kada se saznalo da će dobiti Nobelovu nagradu. Postoje arhivski snimci koje smo pokušali da preslikamo i zato je bilo izazovno, jer sam morao verno da predstavim nekoga ko je ostavio pečat u našem društvu, a sa druge strane osećao sam veliku tremu i uzbuđenje zato što igram sa bivšim profesorom. Imao sam potrebu da se dokažem, pa sam stalno preslušavao i gledao te snimke, a svaku rečenicu prolazio mnogo puta. Tako je svaki strah pao u vodu kada sam na snimanje došao pripremljen. Što se „Djece Kozare“ tiče, veliko je iskustvo i čast to što sam imao priliku da radim sa čuvenim Lordanom. Mogao sam da vidim kako se ta stara škola ophodi prema radu, kako režira, a u pitanju su sasvim drugačiji pristupi u snimanju nego što je to danas.
Koje su ključne razlike kada govorimo o snimanju sa mlađom glumačkom ekipom, u odnosu na rad sa starijim i iskusnijim kolegama?
Kod stare škole, na primer kod Lordana, mnogo vremena se posvećuje snimanju. To su dugi kadrovi, koji nekad traju i po osam minuta, a sve mora da bude na svom mestu. Ako neki statista ne ustane na vreme, ili nešto u sedmom planu nije dobro, Lordan će da prekine i kaže idemo ispočetka, dok sve ne bude tačno kako on želi. On će tom brzinom u jednom danu da snimi dve scene, a pokušavaće sve dok ne budu perfektne. To je ključna razlika jer je trenutno vreme hiperprodukcije i vreme gde je bitan kvantitet, a ne kvalitet. Zato se sada snima i po dvadeset scena na dan. Na snimanju „Influensera“ bilo je dosta scena, ali mi smo se većinski svi poznavali sa fakulteta i svi su bili približno istih godina. Zato je atmosfera bila opuštenija, jer razumemo jedni druge. Poznajem nekoga i zato znam šta on hoće da kaže, šta hoće da uradi, znam kako mogu da pomognem i ne ustručavam se da mu kažem ako mi se nešto ne dopada ili ako želim da predložim nešto drugo. Toga kod starijih kolega nema. To su iskusniji glumci koji iza sebe imaju mnogo poznatih i nagrađivanih projekata i znaju bolje od nas mlađih. Oni daju sebi vremena, dok ovde izgleda kao da nema vremena.
Šta Vas profesionalno izaziva u vezi sa likovima koje ste istovremeno igrali u nekoliko drugačijih ostvarenja i kako se nosite sa različitim dinamikama projekata?
To je izazovno, ali mi se dopada. Ključ je u pripremi, u radu na ulozi, sve mora da se pređe više puta, a ako je to dobro odrađeno nema problema u pogledu samih likova. Sve to jeste fizički iscrpljujuće jer se ide sa snimanja na snimanje, ali neću da kažem da je naporno, jer ništa nije teško kada radiš ono što voliš. Ja sam se, na primer, nakon tri dana snimanja „Djece Kozare“ u Vršcu, vratio kući oko ponoći, a u četiri ujutro sam morao da krenem na snimanje „Influensera“ koje je trebalo da traje četiri dana u Beogradu. Smatram da kada sam najviše umoran, treba najviše i da radim jer mi tada dolaze najbolje ideje. Uključim autopilot, jer poznajem lika kog tumačim, znam njegove mane i vrline, a iza mene stoji čitav proces spremanja, pa tako i umoran dam sve od sebe.
Kako doživljavate rad u pozorištu u odnosu na televizijske projekte i da li imate preferenciju između ova dva formata?
Najviše volim pozorište zbog samog procesa. Na filmu se vežba brzina – da što brže radiš, da što brže improvizuješ i da što brže naučiš svoj tekst. Pozorište je sporiji koncept, gde proces spremanja predstave nekad traje i do dva meseca, u zavisnosti od reditelja. Na početku postoji istraživački rad, polako počinje da se shvata lik, počinje rad na njemu, proučavanje tog dela, nalaženje informacija o piscu i za sve to ostavljeno je mnogo vremena. Film i trenutna brzina kojom se sve snima su takvi da se separat dobije veče pred snimanje i odmah mora da se razume šta lik radi, koje su mu misli, kako reaguje. Meni je uživanje proces koji dolazi sa spremanjem predstave i zato preferiram pozorište. Kroz taj proces učim i razvijam se kao osoba, a potom dolazi krajnji proizvod, dok je publika tu da oceni da li je on dobar ili loš.
Koja su najznačajnija iskustva koja ste stekli u dosadašnjem radu, a doprinela su Vašem razvoju i profesionalnom napretku?
Drugari sa klase i ja smo imali sreću da odmah posle diplomske predstave radimo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u predstavi „Edip“. To je bilo moje prvo značajno iskustvo u profesionalnom pozorištu. Tu ponovo dolazimo do preispitivanja i dokazivanja, zato što je u pitanju rad sa iskusnim glumcima. To je velika ekipa, sa jakim imenima poput Milana Marića, Nataše Ninković, Bojana Dimitrijevića, Zorana Cvijanovića, Joakima Tasića, dok je predstavu režirao čuveni slovenački reditelj Vito Taufer. Drugari i ja smo trebali da igramo Edipovo obezbeđenje. Mi smo dali maksimum i iskoristili sve ono što smo učili na fakultetu i borili smo se da i mi tu budemo viđeni, da ne padnemo u senku poznatih glumaca. Mi smo onda napravili likove od statista, a u razgovoru sa rediteljem davali smo dosta ideja i dobili smo mnoge pohvale, a onda i uloge u „Tit Androniku“. Zato mi je ovo iskustvo bilo značajno, jer smo uspeli da se izborimo za svoje mesto, a od kolega smo svašta naučili i mnogo su nam pomogli.
Nema komentara