Proslavljeni sopran Sonja Šarić rođena je 1990. godine u Somboru. Odmalena je bila svesna svog talenta i potencijala, što ju je motivisalo da se školuje na uglednom Univerzitetu za muziku i scenske umetnosti u Manhajmu, u klasi prof. Snežane Stamenković, gde je završila osnovne i master studije.
Nakon završenih studija, koje su trajale u periodu od 2016. do 2019. godine, Sonja postaje članica operskog studija pri operi u Gracu. Pored manjih uloga i koncerata, imala je priliku da pokaže svoj talenat i u ozbiljnijim ulogama.
Danas je Sonja Šarić, nadaleko poznato ime, čiji je glas zasenio publiku u operskim dvoranama u Parizu, Gracu i mnogim drugim evropskim gradovima. Kako ona kaže, uz sebe ponosno nosi mnogobrojna priznanja i nagrade, od kojih su dve najznačajnije: Gran pri „Marija Kalas“ i druga nagrada koju je osvojila na takmičenju “Eva Marton” u Budimpešti.
Foto: sonjasaric.com
Kao rođena Somborka, šta najviše volite u svom gradu?
- Uvek sam volela prostranost. Sombor nije veliki grad, ali svako ima svoje veliko parče neba i Sunca. Uživala sam u odrastanju na obodu grada u porodičnom domu koji su podigli moji roditelji. Nisam nikada razmišljala šta najviše volim u gradu, sigurna sam da je to naša kuća. Kada sam otišla na studije u Nemačku, uvek sam bila fascinirana uzbuđenjem koje doživim kad se vratim u svoj grad.
U kom momentu ste shvatili da je opera poziv za Vas?
- Moj umetnički put nije započeo odmah u pravcu opere. Ja sam pevala u horu, ali mi to nije bilo veliko zadovoljstvo. Imala sam potrebu da pevam kao solista. Slušajući radio i televiziju naučila sam mnoge naše izvorne narodne pesme, i uživala u vremenu kad sam sama kod kuće - oblačila sam mamine haljine i štikle a onda bih pevala satima ispred ogledala. Kroz školske priredbe imala sam svoje prve male nastupe, a kada sam imala 15 godina prvi put sam pevala u Somborskom pozorištu. Pevala sam pesmu „Bolna leži Anđelija mlada“, dobila ogroman aplauz i svi ljudi u publici su plakali. Valjda sam tog dana odlučila da želim zauvek da pevam. Upisala sam muzičku školu, da savladam note, a potom i solo pevanje kako bih savladala bolje tehniku pevanja. Kroz obavezan repertoar na časovima solo pevanja pokazalo se da sam veoma talentovana i za solo pevanje. I tada dolazim prvi put u kontakt sa operom i operskim repertoarom koji do tada nisam poznavala. Moram priznati da sam na početku bila zbunjena, jer stvarno nisam znala ništa o toj umetnosti, ali vremenom sam se zaljubila u operu, pronašla sam zadovoljstvo u otkrivanju karaktera i sagledavanju života iz njihovih perspektiva. Jako je uzbudljivo kada imate mogućnost da ono što su genijalni kompozitori napisali oživite i date tome neki svoj pečat, ali i to da na trenutak napustite svoj život i realnost i „uskočite“ u tuđu kožu ili neko drugo vreme. Pozorište nema granica.
Koliko su Vaše studije u inostranstvu doprinele Vašoj karijeri?
- Veoma sam srećna što sam studirala Manhajmu, na Univerzitetu za muziku i scenske umetnosti. Imala sam čast da i tokom osnovnih i master studija učim u klasi profesorice Snežane Stamenković, izvanredne vokalne pedagošknje, koja je napravila važne i snažne temelje na kojima ja sada gradim karijeru. Ne umanjujem kvalitet naših muzičkih akademija, ali sam tamo zaista imala najbolje moguće uslove da se moj glas i muzičko obrazovanje razvija u najboljem pravcu. Univerzitet je sa velikom tradicijom, a profesori sa kojima sam radila su bili veoma strogi i zahtevali su da puno radimo na sebi i uvek budemo spremni. Zahvalna sam na toj vrsti discipline koju sam tamo stekla jer mi danas zahvaljujući tome sve nekako ide od ruke.
Da li ste kao dete maštali da budete baš ono što ste danas?
- Ne mogu reći da jesam... Samo sam maštala o pevanju.
Po čemu ćete pamtiti svoje prve nastupe u Novom Sadu i Beogradu?
- Moram istaći da sam se posebno radovala nastupima u svojoj zemlji i prilici da su svi ljudi koji su mi bliski i koji prate moj put od samog početka mogli da prisustvuju velikim događajima za mene kao što su bili debi u ulozi Aide u Novom Sadu i debi u ulozi Norme u Narodnom pozorištu u Beogradu. Obe uloge su veoma zahtevne, posebno Norma i meni je ukazano veliko poverenje kada su mi ponuđene te uloge. Predstave su prošle sa velikim uspehom, a aplauzi publike i način na koji su pozdravili moj nastup sigurno nikada neću zaboraviti.
Da li imate tremu pred nastup, ukoliko da, kako se oslobađate iste?
- Uvek imam veliku tremu pred nastup. Mislila sam da će to vremenom prestati, ali nije. Tako da sam morala da naučim da se nosim sa tim. U stvari to nije nikakvo negativno osećanje, već samo osećanje odgovornosti i želja da sve prođe onako kako sam vežbala i zamislila. Ali rizik da to ne bude tako je uvek postojeći. Glas je živi instrument, i svaka nasa emocija i misao, način života ili životne okolnosti utiču na njega, hteli mi to ili ne.
Šta je za Vas ključna stvar u karijeri?
- Pronaći umetnost u sebi. Biti iskren. Spreman. Biti spretan, brz, a smiren. Radovati se preuzimaju rizika. Igrati se.
Osvojili ste mnogobrojna priznanja i nagrade, koja od njih je za Vas najznačajnija?
- Ima dosta nagrada, sve su mi prijale, ali dve su definitivno najznačajnije. To je Gran pri “Marija Kalas” koji sam osvojila u Atini 2017. godine. Ovo takmičenje nosi ime jedne od najvećih operskih uemtnica i posebna je čast biti dobitnik ove nagrade na takmičenju koje ima tako veliku tradiciju (40. po redu). Prvi CD koji sam kupila kada sam počela učiti solo pevanje bio je od Marije Kalas. Cela njena životna priča je interesantna, ali njena umetnost, način izvedbe, fraza, boja i izraz dok peva je nešto neponovljivo. Druga nagrada koju bih izdvojila bila je na takmičenju “Eva Marton” u Budimpešti 2021. godine. Ponosna sam veoma na tu prvu nagradu i još više na nagradu publike. Nikada neću zaboraviti sa kakvim ovacijama je publika pozdravila moj nastup u finalu.
Koji savet biste dali devojčicama koje žele da se jednog dana pojave u ulozi operske pevačice?
- Savetujem da budu ono što jesu, da budu vredne i da osluškuju šta prija njihovom glasu. Treba znati da za učenje pevanja treba mnogo vremena i strpljenja, mnogo rada i odricanja. Mi pevači se pripremamo mesecima, ponekad i godinama za predstavu ili koncert koji traje samo nekoliko sati.
Nema komentara