Kultni novosadski bend Amajlija ovog petka slavi neverovatnih 45 godina karijere.
Još jedan autentični novosadski brend i bend, Love Hunters, ovog leta imao je ozbiljnu turneju koncerata gde su zvučali dobro koliko i uvek.
Pre oko mesec dana, ponovo je odigrana jedna od najkvalitetnijih predstava koju je iznedrilo Srpsko narodno pozorište u poslednjih nekoliko godina – "Ko je ubio Dženis Džoplin".
UV, još jedan bend poznat većini novosadske alternativne scene, ali mnogo poznatiji pod prethodnim imenom Uvertira obeležio je kraj prošle i početak ove godine velikom turnejom koncerata.
Bend Hadži Poter je pre par nedelja izbacio remiksovane verzije svih najpopularnijih pesama i uz to i nekoliko novih singlova.
Iako na prvi pogled, osim grada, ove umetničke eskapade mogu zvučati nepovezano, posebno u odnosu na značajne stilske i žanrovske razlike koje ih odlikuju, ono što povezuje sve ove projekte je jedno ime – Igor Sakač. Pored toga, on trenutno sprema i drugi solo album i izbacio je već devet singlova sa njega.
Igor Sakač je novosadski kantautor, muzičar, gitarista i multiinstrumentalista. Sa samo 30 godina, već je ostavio dubok trag, pre svega na lokalnoj, vojvođanskoj sceni ali ispostavlja se, sada već i mnogo šire. Proslavio se radom sa kultnim sastavima iz prestonice Vojvodine, Amajlijom i bivšom Uvertirom a sadašnjim sastavom UV, ali sve su cenjeniji i poznatiji i njegovi autorski i solo projekti. Prošle godine Sakač je izbacio album Introducing, odnosno Introducing Igor Sakach i već krajem ove, očekuje se novi korak u njegovoj solo karijeri.
Nastup Amajlije u kom ovaj legendarni bend slavi 45 godina zakazan je za 22. novembar u SKCNS od 21 časova dok Igor Sakač izlazak svog drugog albuma, premijerno za Odjek, zvanično najavljuje za prvi vikend decembra ove godine.
Među brojnim povodima za ovaj razgovor, možemo otvoriti sa ovim koji je najbliže vremenski, to je proslava 45 godina Amajlije. Pa bih pitao šta za Vas znači sviranje u bendu koji je, eto, stariji od Vas, koliko, 10, 15 godina, sigurno? I šta za Amajliju znači ovakva godišnjica?
Amajlija je, kako bih rekao, jedno posebno iskustvo. Kad sam pre sedam godina ušao u bend, nisam imao nikakve poteškoće – poznajem te ljude odavno, išao sam u razred sa Čombetovim sinom, i Amajlija je za mene kao porodica. Ušli su u moju priču, a ja u njihovu.
Za mene, Amajlija je prilika da doprinesem nečemu što ima dugu tradiciju. Ne sviramo da bismo zabavljali publiku ili se uklopili u mainstream. Mi stvaramo muziku koja ima dušu. I ta godišnjica, tih 45 godina, to je podsetnik koliko je bend bio uporan i istrajan, čak i kad su vremena bila teška.
Ova godišnjica je nešto što pokazuje koliko je bend izdržao u vremenu koje je često bilo protiv muzike. Znate, Amajlija nije samo bend, oni su deo ovdašnje kulture. Svirajući s njima, ja sam morao da dam svoj doprinos, ali i da naučim kako da se uklopim. To je važno – ne možeš ceo život da ostaneš u svom dvorištu, moraš da izlaziš, da radiš sa drugima. A Amajlija, kao bend, to ti omogućava – da rasteš, učiš i prenosiš energiju publici. I to ti na kraju pomaže i da radiš na nekim drugim, svojim stvarima.
Foto: Iz arhive sagovornika
Taman mogu da se ubacim, ovo pitanje je zapravo vezano za to, za taj lični razvoj, za taj Vaš album. Vaši novi singlovi, koliko sam video po utiscima kritičara i po sajtovima, naišli su na neku drugačiju reakciju i novu publiku u odnosu na prvi album. Zapravo, pitao bih, šta se promenilo u odnosu na album Introducing Igor Sakač? Da li je uspeh pesme Ne mogu sam uzrokovao da album bude na našem jeziku ili je to samo neka vrsta novog iskazivanja za Vas?
Prvi album mi je bio omaž mojim uzorima – Queen, Beatles, Yes, pa čak i neki zvuci roka iz šezdesetih u kombinaciji sa produkcijom iz osamdesetih. Imao sam ideju da sve to spojim u jedan album i da kažem – to je to, to sam ja želeo. Na tom albumu su aranžmani bili kompleksni, pesme su imale taj neki progresivni šmek. Na njemu su aranžmani bili kompleksni, pesme su imale taj progresivni šmek.
Ali, s pesmom Ne mogu sam, prvi put sam uspeo da spojim muziku i srpski jezik tako da zvuče prirodno zajedno. I onda mi je postalo jasno da taj jezik ima posebnu energiju, neku sirovost i iskrenost koja ti dozvoljava da pričaš drugačije priče. Novi album ima više tog domaćeg, melodičnog zvuka. To nije odricanje od prog roka, nego način da istražim nešto novo. I naravno, bilo je tu i mnogo tehničkih stvari, na prvom albumu mi je Fipa mnogo pomogao, mnogo svirao, na drugom sam skoro sve radio sam pa sam i tu možda bio skloniji nekako, nisam želeo prenapucanu produkciju nego sam želeo da to bude odsvirano tako prenapucano.
Kad spominješ te tehničke stvari, pretpostavljam da taj solo rad i stvari poput toga, pretpostavljam da često ograničava kreativne i tehničke mogućnosti. A to se može povezati i šire sa sveukupnim položajem umetnika ovde. Kako vidiš taj položaj, koliko je ograničen?
Položaj umetnika ovde je, kako bih rekao, borba sa vetrenjačama. Malo je prostora za svirke, a mediji ti često ne pružaju šansu. Postoji taj elitni krug koji već zna koga će promovisati, ko će svirati na festivalima, a ko će biti ignorisan i tako redom.
Mi se tu nalazimo na margini, pokušavamo da probijemo zidove. I kultura i taj svet izgledaju ravnodušno kada nas gledaju. Ali kultura ne sme da bude ravnodušna. Ne možeš dozvoliti sebi da mrziš, da ignorišeš ili da odustaneš. Znaš li koliko ljudi odustane jer i kad žele, ne mogu da pronađu nešto što žele da čuju jer nema, jer kultura to ne želi. Evo i ja, imao sam tu misao i tu brigu, i ono ne znam, rekao sam sebi - ako nemaš pesmu koju želiš da čuješ, napravi je sam. Tako sam nekako ozbiljnije i ušao u sve ovo. To je bila neka moja borba.
Osvrnuo bih se još malo, pošto smo govorili mnogo o tome koliko projekata zapravo imate. Od skoro redovno svirate sa bendom Love Huntersi, je l’? Pa me zanima, šta ovaj projekat nudi drugačije, Vama da se ostvarite? Govorili ste o tome šta Vam Amajlija nudi u umetničkom smislu, šta Vam nude Vaši solo projekti. Šta Vam Love Huntersi nude i šta Vas je zapravo nagnalo na još jedno angažovanje u ovom muzičkom smislu?
Love Huntersi su priča za sebe. To je energija koja ne može da nestane, razumeš? Muminova muzika ima neku sirovu snagu koja pozitivno utiče na mene kao stvaraoca. Kad sviram sa njima, osećam se slobodno, kao da mogu sve. To je ono što mi treba da bih rastao.
Znaš, nije to samo muzika, to je filozofija. Mi ne dolazimo da zabavljamo neku sivu eminenciju u klubu gde piće košta 800 dinara. To je prosto, čoveče, to je protiv onoga što mi radimo. Mi dolazimo da pokažemo slobodu, da pokažemo da umetnost nije roba. I to je ono što Love Huntersi nose – jednu vrstu demonstracije sile, ali sile koja ima smisao. To nije agresija bez razloga, to je sila ideje. Jer ako imaš ideju, ona sama po sebi ima moć.
Spomenuo bih i predstavu u kojoj učestvujete, pa potom i na na sve što radite. Dakle, pored Amajlije, tu su i Huntersi, tu je i Hadži Potter s vremena na vreme, tu su naravno solo stvari, rad u pozorištu, bivša Uvertira je sada UV, koliko sam video, tu je bilo krajem prošle godine nekoliko nastupa. Pa me zanima, zapravo, kako postižete sve ovo i kako raščlanjujete gde primenjujete različite ideje, inspiracije i kako znate gde ste angažovani, na koji način?
Imam tu neku sreću, sad, nije hvala, nego sreću, blagodat, da se jako brzo aklimatizujem različitim žanrovima i načinima sviranja. I uživam u svim tim žanrovima. Ali s druge strane, stvar je u tome da posla ima jako malo. Bukvalno nema svirki. I nije to da se žalim – to je činjenica. Kultura nam je na jako lošem nivou, i to se reflektuje na sve.
Zahvalan sam na prilici da radim sa ekipom iz Uvertire, sada UV, jer smo krajem prošle godine imali nekoliko nastupa. I moram da pohvalim ljude koji su nas podržavali, kao što su Rock Radio i BalkanRock – oni nisu ignorisali ono što radimo. Ali prostora za umetnost ima sve manje, i to je nešto što sve nas tišti.
Foto: Nataša Stojšin - Iz arhive sagovornika
Kada govorimo o toj kulturnoj nepravdi, šta mislite, ko su glavni krivci? Znamo neke krivce, je l’, ali koliko je odgovornost na publici koja, pretpostavljamo, mnogo masovnije ide na događaje o kojima ste govorili, pre nego na Vaš koncert? Zapravo, ko je ovde najviše kriv?
Neutralnost publike nije njihova greška – to je rezultat medijske propagande. Propaganda je kao rak – jednom kad uništi duh ljudi, teško je vratiti stvari u normalu. Ljudi postanu umorni, ne veruju ni u šta, gase muziku, gase emocije. I to se onda odražava na sve – na nas kao umetnike, na kulturu, na društvo u celini.
Ali mi ne možemo da ignorišemo ono što se dešava. Moramo se boriti za ovaj svet koji umire. Puno puta je dobro pobedilo, i može pobediti opet. Samo moramo pokazati da ima smisla stvarati, da ima smisla boriti se, da ima smisla pružiti nešto drugačije publici.
Na temu borbe - bili ste viđen učesnik ovih skorašnjih protesta nakon tragedije u Novom Sadu. Sad se tu postavlja pitanje, kako gledate na taj socijalni i društveni aktivizam umetnika? Pre svega, Vi ste tamo, naravno, bili i kao građanin, ali kolika je odgovornost umetnika u tom nekom pogledu da i on bude socijalni i društveni aktivista?
Ako ignorišeš zlo, ono će te progutati, i to je to. Umetnik ne može da bude pasivan, jer umetnost nije samo zabava – to je alat za promenu, za borbu, za inspiraciju. Ako se povučemo u ćutanje, depresiju ili apatiju, onda smo već izgubili.
Na tim protestima bio sam i kao građanin i kao umetnik, jer to su dva lica iste stvari. Ako volimo sebe, ako volimo ono što stvaramo, moramo izaći i boriti se za društvo koje će vrednovati umetnost, koje će vrednovati ljude. Bez te borbe, nema budućnosti.
Koliko je teško stvarati u društvu u kom živimo kada vidite toliko problema u njemu? Da li Vam to zapravo daje inspiraciju, ili Vas više ograničava i nekako tera u neku kutiju gde nemate mogućnosti ili slobodu stvaranja?
Ja imam apsolutnu slobodu stvaranja, baš zato što nisam deo tih okvira. Rambo Amadeus je jednom rekao – kad postaneš poznat, to te ograničava, jer moraš da radiš ono po čemu si postao poznat. Ja još uvek napredujem, i to najviše u ovim mračnim vremenima.
U takvim uslovima najviše se raste. Samo moraš da ostaneš veran sebi, da se ne prepustiš depresiji ili lažnoj sigurnosti religije ili partije. Ljudi često traže spas u kolektivnim zabludama, ali umetnost je lična stvar – moraš sve iskopati sam, posaditi sam, zaliti sam, i na kraju pokazati da to ima smisla.
Često ljudi na kraju pitaju šta planirate, za Vas znamo već – Amajlija ima koncert za par dana gde slavi 45 godina, Vaš solo album izlazi krajem godine u celosti, imate li neki okviran datum koji možemo dobiti?
Pa, okvirno, prvi vikend decembra. Nadam se da će sve biti spremno tad.
Ali taman, eto, da spojimo – ne bih pitao samo za planove za budućnost jer ih već znamo dosta. Pitaću šta možete poželeti od budućnosti – kako i u kontekstu društva, tako i za Vas lično?
Vizija budućnosti uvek je saglasna sa onim što radimo sada. Naša praksa, naš trud, naša borba – to su temelji budućnosti. Ako čekamo da se stvari same promene, bićemo odgovorni za ono što nećemo dobiti.
Sloboda i jednakost nisu fraze – to su ciljevi. Naše stvaranje, zajedništvo, komunikacija – sve to mora biti u službi te ideje. Jer ako se predamo, ako pustimo da neko drugi vodi, onda ćemo izgubiti i sebe i one do kojih nam je stalo.
Nema komentara