Predstava „Ništa nećemo zaboraviti“, koja je premijerno izvođena na festivalu „Borini pozorišni dani“ ponovo će se odigrati na daskama pozorišta Bore Stanković u Vranju 29. marta. Iako ovo delo izaziva gorak ukus u ustima zbog prisećanja na ozloglašeni Goli otok, ipak je prenela jaku i pozitivnu energiju na gledaoce. Tekst je napisan po motivima dva romana Vere Cenić, a glumačka postava je na karakterističan način uspela da predstavi zabeleženo iskustvo svoje sugrađanke i njenih saborkinja.
Glumica Žetica Dejanović diplomirala je glumu na Akademiji dramskih umetnosti u Prištini, a nakon toga započinje i svoju profesionalnu karijeru koja traje već četvrt veka. Stvorila je izuzetan repertoar uloga koje su je oblikovale na pozorišnoj sceni i oprobala se u režiji dečijih predstava. Njena strast prema glumi nije prošla neprimećeno, budući da je dobitnica nekoliko nagrada za svoje preformanse. Doprinos u predstavi „Ništa nećemo zaboraviti“ dala je kroz ulogu Slavke Pogačarević, čime je dodatno obogatila svoju karijeru.
Foto: Privatna arhiva sagovornice
Kako ste se spremali za predstavu i da li je priprema bila naporna?
Predstava je rađena mesec i po dana.. Dosta toga smo morali da pročitamo, da pogledamo nekoliko dokumentarnih filmova, zatim ispovesti žena sa golog otoka kako bismo bismo mogli da doživimo tu situaciju i samim tim uđemo u lik. Proces rada nije bio lak, radili smo je dva puta dnevno, što je bilo jako naporno, jer smo ostajali i satima u pozorištu. Međutim, rad sa Jugom Đorđevićem je poseban i to nam je dosta olakšavalo, jer je on pre svega dobar psiholog i na taj način nam pristupa.
Koliko je teško spremiti predstavu koja je rađena po istinitim događajima, pogotovo traumatičnim?
Teško je samo iz razloga što se nikada nisam susrela ni sa čim sličnim u životu, samim tim nisam mogla odmah da se poistovetim, ali materijal kroz koji smo morali da prođemo mi je u velikoj meri približio ono što se tada dešavalo i uspela sam da razumem. Poučena time, nisam tu ulogu želela da prenesem na patetičan način, već smo mi svi zajedno smatrali da to treba da bude prikazano iz drugog ugla, da se prikaže snaga tih žena, njihova borba. One nisu kukale, barem se tako vidi iz njihovih ispovesti, pa smo i mi hteli da prenesemo tu energiju. Meni je ovo bio jedan veliki izazov, ali mislim da sam sa lakoćom ušla u njega, ali kao što sam rekla, sve zasluge pripisujem reditelju jer je on učinio da kroz sve ovo prođemo bez prevelikih muka.
Kako su gledaoci reagovali na predstavu sa tako teškom tematikom?
Ljudi su odlično reagovali. Ineresovanje je stvarno bilo veliko pa su je neki gledali čak i dva puta. Sama predstava iako govori o traumatičnom trenutku ne ostavlja onaj gorak ukus posle gledanja, jer maltretiranje u predstavi nije prikazano na takav način. Naravno, kolege nas nisu tukli, već je na drugačiji način, kroz odeću i šminku, prikazano to kroz šta su one tamo prolazile.
Kakve predstave Vi najviše volite da igrate, komične ili ovakve, sa težom tematikom?
Za glumca je izazov i jedno i drugo. Možda je veći izazov kada radimo predstave koje treba da prenesu neku poruku, da prikažu istorijske događaje, dok na primer komedije su tu da se i mi glumci nasmejemo, malo opustimo, ali zaista uživam i u jednom i u drugom procesu. Ipak imam tu privilegiju da radim ono što volim pa mi onda često i ne bude teško. Naravno, postoje one uloge u koje lako uđem i brzo ih savladam, ali i one koje su teže. Svaka nova uloga je nova glumačka avantura.
Kakvu vrstu predstava publika voli da gleda?
Publika više voli da se smeje, pa su im zanimljivije naravno komedije, ali moram da priznam da su nama posećene i jedne i druge predstave, imam zaista divnu publiku ovde u Vranju.
Kako je raditi u malom pozorištu?
Nije teško, malo je pozorište i imamo mali broj glumaca pa smo onda uglavnom svi angažovani oko predstave, dakle svi imamo posao. Nekad neko manje, neko više, ali u suštini svi budemo angažovani. Lepo je raditi u pozorištu u malog gradu jer smo na jedan lep i blizak način povezani sa publikom čak i van pozorišta. Jedina razlika između malog i velikog pozorišta je ta što glumci iz većih gradova poput Novog Sada i Beograda budu više angažovani i van pozorišta jer je uglavnom to isplativije od angažovanja glumaca iz nekih drugih gradova.
Kako lokalna pozorišna scena doprinosi obrazovanju mladih talenata?
Moja koleginica i ja smo pre dvasedest godina osnovale glumačku radionicu i iznedrile smo mnogo mladih glumaca koji su sada ili završili akademije ili su u toku studiranja. Sada su mlađe kolege preuzele da rade tu glumačku radionicu. Stvarno se trudimo da mladim koji su zainteresovani pružimo priliku, neki od njih su i deo našeg ansambla, neki rado gostuju na predstavama i jako smo ponosni na taj doprinos.
Postoje li posebni programi za mlađu publiku? Da li se pozorište trudi da privuče gledaoce u mađoj dobi?
Dečija scena se neguje unazad već četrdeset godina i na nju stavljamo poseban akcenat. Svake godine najmanje jednu dečiju predstavu radimo, igramo ih svake nedelje. Negujemo publiku od malih nogu, kasnije ta deca dolaze i na večernje predstave, vole pozorište i nama je to posebna čast.
Šta novo možemo da očekujemo u narednom periodu?
Imamo u planu da do kraja sezone uradimo još tri predstave, jednu dečiju i dve večernje. Međutim, o tome ne mogu sada da pričam jer još uvek ništa nije konačno, ali se radi na tome i to je ono što očekujemo da će ubrzo da bude na našem repertoaru.
Nema komentara