Izbornu kampanju u Sjedinjenim Američkim Državama obeležili su niski udarci Hilari Klinton i Donalda Trampa. Direktorka "Youth Activism Project-a" Vendi Lesko kaže u intervjuu za “Univerzitetski odjek” da su glasači umesto debate o pravim problemima dobili rijaliti šou.
Svoju karijeru posvetila je ohrabrivanju mladih u pronalaženju rešenja za njihove probleme. O tome je napisala nekoliko knjiga, a u oktobru je posetila Novi Sad gde je govorila o predsedničkim izborima u SAD. I činilo se da su proteklih meseci, kada je u pitanju politika, građani SAD i Srbije bili bliskiji nego ikad pre - ovog puta su i Amerikanci dobili priliku da biraju manje lošiju opciju. Pomalo empatije među stanovnicima Srbije stvorilo se i zbog toga što su izbori prerasli u skupu zabavu, na koju smo već odavno navikli. Hilari Klinton, a posebno Donald Tramp, uneli su nove "vrednosti" u politički život SAD.
Istovremeno, oni kandidati koji su na sceni iznosili stvarne probleme zatrpani su deficitom novca. Da budemo preciznije, nedostatkom pomoći velikih kompanija koje bi finansirale rizičnu "party". Zbog toga je, primećuje Vendi Lesko, razgovor o problemima mladih tokom ovogodišnje izborne kampanje, u najmanju ruku bio po strani.
– Da bismo razumeli zašto je to tako moramo da znamo da je broj mladih, takozvanih milenijalaca, koji glasaju veoma mali. Ono što dodatno pogoršava taj podatak jeste da ni Hilari ni Tramp nisu dovoljno privoljeni. To znači da će o budućnosti mladih ponovo odlučivati osobe srednjih godine i stariji, i zbog toga je pažnja na njima, a ne na mladima.
Znači li to da mladi smatraju da nemaju ovog puta nikakvog izbora i da bi u principu birali manje zlo?
– Mislim da će tako i biti, barem kod onih koji budu izašli na glasališta. Pored republikanske i demokratske stranke, tu su i druge partije, ali njihovi kandidati su previše slabi. Sa druge strane, koliko god ova kampanja bila euforična, kandidati su nezanimljivi. Pre osam godina, kada je Obama izabran, mnogo ljudi je negodavalo, ali je veliki broj njih zaista bio uzbuđen zbog toga. Na ovim izborima ta uzbuđenost ne postoji.
Ipak, postoje li nepolitički, iako je na kraju sve politika, razlozi zbog kojih bi mladi izašli na birališta?
– To je teško pitanje. Ako bismo rekli da su studentski dugovi, rasizam i nejednakost u društvu, neki društveno-ekonomski problemi, a ne nužno politički, onda su to oni. Niko od kandidata, osim Bernija Sandersa nije o tome govorio. Ipak, Berni nije prošao, ali je to nateralo Hilari da obrati pažnju na te stvari i da je nagne ka levici. Mladi koji budu glasali za Hilari Klinton su nasleđe Bernija Sandersa. Ukoliko ona bude izabrana mislim da će biti primorana da se drži datih obećanja ukoliko joj je stalo da bude reizabrana.
Ironija je ta da je o problemima mladih govorio najstariji kandidat - Berni Sanders. Na jednoj od naslovnica magazina "Time" je on i pitanje: "Koliko daleko Sanders može da ide?". Da li je to podrazumevalo i koliko daleko mladi mogu da doguraju?
– Zaista je ironično to da je on mogao da ujedini i mlađe i starije glasače, jer kad pogledate on ne izgleda kao predsednik države, nema držanje kandidata, ali je ipak jedini govorio o stvarnim problemima u društvu, o mladima. Štaviše, promenio je jedan deo mladih, naterao ih da razmišljaju o stvarnim problemima. Donekle pitanje Sandersa jeste bilo pitanje mladih. Onog trenutka kada on nije izabran za kandidata demokrata stvorio se novi problem. Šta će se dogoditi sa glasačima koji su podržali Sandersa, jer oni zaista nisu radi da glasaju za Hilari Klinton, da li će uopšte izaći na izbore? Ukoliko Tramp bude izabran mnogo toga će se promeniti, a ako dobijemo Hilari, imaćemo predsednicu i kongres koji je ne voli - dakle paralizovano vladu.
Deluje kao da su u zamci. Imaju li svest da je reč o njihovoj budućnosti?
– Mislim da ne. Postoji generalna apatija, kako je sve to stara vest i da se situacija neće još zadugo promeniti. Ipak postoje grupe mladih koji su aktivni u iznalaženju politika kojima prevazilaze sopstvene, ali i probleme zajednice. Oni se zaista bave time, komuniciraju sa nadležnima i nešto menjaju.
Ali su u manjini.
– Jesu u velikoj manjini. Mlade uglavnom vidite u kafićima, restoranima, ali svet menjaju upravo male grupe ljude. Oduvek je tako bilo. Možda ih je malo, ali su fokusirani na postojeći problem i rade na njegovom rešavanju. To je veoma bitno, ono što je olakšavajuća okolnost jesu novi mediji, društvene mreže, koje im omogućavaju da budu povezani bez obzira na to da li žive u drugom delu grada ili države. U takvim okolnosti promene su obećavajuće.
U vašem odgovoru dotakli ste se medija. Koliko su upravo socijalne mreže odigrale ulogu prilikom kreiranje imidža kandidata u javnosti?
– U velikoj meri i to je prilično opasno. Prvo imate mogućnost da je reč o čistom sargazmu i cinizmu koji ne vodi nikuda, a druga mogućnost je da postoji filtriranje informacija koje dopiru do vas i da vi vidi samo što želite da vidite. Za nas je sve to novo, prvi put u istoriji smo imali da se kandidati jedni sa drugima obraćaju direktno preko tviter naloga i da to igra značajnu ulogu i da to bude vest u svetu. To će se menjati kroz godine, ali je teško govoriti na koji način.
I pored infotejmenta dobili smo čistu zabavu. Stvorena je rijaliti atmosfera, zar ne?
– Definitivno, a tome je najviše doprineo Tramp. U startu, on je bukvalno bio šala, a onda odjednom pobeđuje. I setimo se da je samo devet odsto glasača glasalo za njega da bude kandidat republikanaca, i sličan broj za Hilari kod demokrata. Dakle to je veoma mali udeo glasačkog tela. U pitanju je čist marketing, TV šou, a medije treba kriviti što su dali toliku pažnju njegovim postupcima. Jer oni žele da ljudi gledaju njega kako bi dobili novac od oglašavanja da bi oni bili bogati. To je savršena formula i to je prilično tužno.
Foto: Privatna arhiva
Nema komentara